Електрични јул

И да сви станемо под једну шљиву, гром би ударио у њу, такав нам је био јул. Бог ни да се сажали над нама, а све смо учинили да се смилује. Иако је црква одвојена од државе, како би требало, црква се некако свила уз скуте државног апарата, јер тај апарат дели паре и капом и шаком, па чак и народу. Високи достојанственици цркве моле се за цивилног патријарха, који нуди  царство овоземаљско у облику „златног доба”. Верујући не верују својим очима, кућни буџети их враћају у стварност, али их телевизор поново укључи на почетну фреквенцију.

Да ли се Свети Илија или некакав харп играју са нама, тек су нас надвиле електроолује, које су, чини се, макар за ову годину, одложиле прегањања око откупне цене воћа и поврћа и зулума хладњачара, замрзнутих срца и душе. Једноставно, неће имати шта да откупљују. Јешћемо парадајз из Монтенегра, шљиве из Пољске, кајсије из Турске...

Не знам чиме смо то заслужили? Можда због оних уличних литија незнабожаца, који обожавају оно златно теле звано демократија. Док им не загрми са Андрићевог венца и преброји их као шаку јада.

Улазимо у август, месец када се човек играо бога и репризирао Содому и Гомору. Зебемо да се и трећи пут не понови ова библијска прича, јер електрицитет мржње врца на свим меридијанима, чак и у Пољској једног Хенрика Сјенкевича и оног његовог: „Куд идеш, Господе?

Заиста, куд си кренуо, Господе, са свим тим божјим харповима? Да ти није и наш Тесла помогао да их створиш?

Све су то ипак споредне ствари у односу на ове две трагедије које су нам се десиле: да је Новак изгубио у финалу Вимблдона и да је Јокић одбио да нам освоји злато на предстојећем Светском првенству у кошарци.

Ништа нам не преостаје него главе под ону шљиву, па нека бије одозго и млати шљиве, макар ћемо главе да сачувамо.