Некултура отказивања

Све чешће смо сведоци настојања да се други људи понизе, да им се одузме право гласа и да се, без увида у релевантне чињенице уклоне из јавног живота позивом на бојкот њиховог стваралаштва, а све под изговором да одступају од цивилизацијских и моралних норми. Последица такве праксе је било повлачење људи у сопствену љуштуру и добровољно одустајање од јавног ангажмана, било груписање иза најратоборнијих и тражење заштите у маси истомишљеника, чиме се додатно подстиче атмосфера харанге и нетолеранције и умањује шанса за дијалог.

Помодна фраза „кенсел култура” – култура отказивања, користи се да означи различите праксе којима поједине групе или већина људи осуђују и бојкотују друге људе или групе с чијим мишљењем и делањем се не слажу. Такво мишљење или његови протагонисти се означавају и приказују као морално одвратни или бар неприхватљиви чиме се оправдава захтев за њихово уклањање из јавног живота, односно отказивање њихових јавних наступа.

Ова пракса је у неком облику одувек постојала као што одувек постоји и страх од супротстављана већини. Слобода говора није нешто што се подразумевало кроз историју. Управо супротно. Супротстављање већинском мишљењу и моралним нормама увек је било скопчано са ризиком од различитих врста санкција и осуде већине. Ђордано Бруно је спаљен на ломачи. Слобода говора је релативно нова идеја, загарантована као право тек Универзалном декларацијом о људским правима коју су УН донеле 1946. године. Управо из тог разлога ускраћивање могућности на јавно изражавање различитих погледа данас представља проблем док се раније подразумевало до мере да је поздрављано попут спаљивања јеретика.

Треба, међутим, правити разлику између, с једне стране позива на одстрањивање људи из јавног живота због „деликта мишљења” и, са друге стране осуде „говора мржње” који подстиче непријатељство према различитим друштвеним групама и појединцима. Та граница је танана јер идеолошко мишљење подразумева и, често немилосрдну, осуду и мржњу непријатеља.

Зато израз култура отказивања ствара забуну када се, с једне стране њиме обухвата сасвим оправдан позив да се осуде различити облици говора мржње, а са друге стране користи као параван за наметање идеолошких табуа који онемогућавају било какав облик изражавања другачијих идеја и критику постојећег стања ствари и односа моћи. У првом значењу то је општечовечански позив да се размишља о последицама речи како бисмо заштитили друге од себе. У другом смислу то је позив да се одупремо наметању табуа који цементирају неправедне друштвене односе.

Тоталитарни режими се мешају и постављају стандарде и оквире за мишљење и понашање у свим областима јавног и приватног живота. Они који су с правом критиковали те системе сада чине сличну ствар користећи се само другачијим методама. Уместо физичке присиле на делу је надзирање и медијска присила, неретко праћена економским санкцијама и искључивањем из јавног живота оних који имају другачије погледе.

Тоталитаризам никада не би био могућ без активног учешћа или бар подршке маса одређеним мерама. Подршка маса се данас обезбеђује путем медија, али првенствено контролом над друштвеним мрежама.

У некада јасно идеолошки и политички подељеном свету санкције против деликта мишљења биле су строге, али је, парадоксално, и могућност да се мишљење слободно изражава била већа. Ако је неко био „отказан” на једној страни, било је довољно да се провуче испод „гвоздене завесе” и на другој страни би му „заказали” мноштво наступа. То се није односило само на дисиденте у блоковској подели света. Такву ситуацију су користили и интелектуалци у СФРЈ. Онај ко је, на пример, био отказан у Београду славу би стекао у Загребу или обрнуто, и тако редом.

То јасно сведочи да је „отказивање” најчешће одраз или чак директна последица политичке, медијске или друге врсте борбе између елита. Заинтересоване елите ту борбу приказују као борбу између добра и зла. Обични људи, међутим, немају много слуха за те политичке и економске борбе ако их се директно не тичу. Зато се борба за наклоност јавног мњења преноси у област културе, забаве и јавног живота уопште. Јасно је отуда да су борбе у културу тек делом самоникле, а у већој мери израз политичких и идеолошких борби које подржавају различити центри моћи. Управо они управљају судбинама књижевника, сликара, режисера, па чак и естрадних уметника чија каријера и популарност у великој мери зависе од, мање или више, отворене подршке политичких и економских елита. Отказивање је само друга страна медаље њихове промоције.

Отказивање, дакле, најчешће није израз спонтаног револта јавности, већ планиран и мање или више добро осмишљен маневар често базиран на сплетки или осмишљеној провокацији иза којих стоје медијски магнати и „трустови мозгова”.

Стара флоскула да је за атмосферу у неком друштву увек више одговорна власт јер наводно има више моћи да утиче на збивања у време хиперглобализације не важи. Моћ државе, посебно малих држава, одавно бледи пред снагом транснационалних корпорација, односно транснационалне капиталистичке класе и њених фракција. То важи како за економску моћ државе, тако све више и за политичку, а посебно моћ да делује у сфери културе и медија.

Кључну идеолошку борбу, након што је социјализам заједничким снагама поражен, данас воде либералне и конзервативне елите. Та борба суштински не интересује масе. Из тог разлога се она преноси у сферу културе и води се око идентитетских питања као својеврсни прокси рат. У Европи су то питања права ЛГБТ заједнице и родносензитивног језика. У основи ниједно од тих питања не погађа и не дотиче интересе већине становништва, али захваљујући, између осталог, култури отказивања, она се налазе у фокусу јавне пажње.

Какогод, игроказ око културе отказивања доста успешно прикрива чињеницу да су са јавне сцене у потпуности „отказани” појединци, групе па чак и појмови који доводе у питање савремени капиталистички систем и доминацију транснационалне капиталистичке класе и свих њених фракција.

Професор на Филозофском факултету у Београду