Nekultura otkazivanja

Sve češće smo svedoci nastojanja da se drugi ljudi ponize, da im se oduzme pravo glasa i da se, bez uvida u relevantne činjenice uklone iz javnog života pozivom na bojkot njihovog stvaralaštva, a sve pod izgovorom da odstupaju od civilizacijskih i moralnih normi. Posledica takve prakse je bilo povlačenje ljudi u sopstvenu ljušturu i dobrovoljno odustajanje od javnog angažmana, bilo grupisanje iza najratobornijih i traženje zaštite u masi istomišljenika, čime se dodatno podstiče atmosfera harange i netolerancije i umanjuje šansa za dijalog.

Pomodna fraza „kensel kultura” – kultura otkazivanja, koristi se da označi različite prakse kojima pojedine grupe ili većina ljudi osuđuju i bojkotuju druge ljude ili grupe s čijim mišljenjem i delanjem se ne slažu. Takvo mišljenje ili njegovi protagonisti se označavaju i prikazuju kao moralno odvratni ili bar neprihvatljivi čime se opravdava zahtev za njihovo uklanjanje iz javnog života, odnosno otkazivanje njihovih javnih nastupa.

Ova praksa je u nekom obliku oduvek postojala kao što oduvek postoji i strah od suprotstavljana većini. Sloboda govora nije nešto što se podrazumevalo kroz istoriju. Upravo suprotno. Suprotstavljanje većinskom mišljenju i moralnim normama uvek je bilo skopčano sa rizikom od različitih vrsta sankcija i osude većine. Đordano Bruno je spaljen na lomači. Sloboda govora je relativno nova ideja, zagarantovana kao pravo tek Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima koju su UN donele 1946. godine. Upravo iz tog razloga uskraćivanje mogućnosti na javno izražavanje različitih pogleda danas predstavlja problem dok se ranije podrazumevalo do mere da je pozdravljano poput spaljivanja jeretika.

Treba, međutim, praviti razliku između, s jedne strane poziva na odstranjivanje ljudi iz javnog života zbog „delikta mišljenja” i, sa druge strane osude „govora mržnje” koji podstiče neprijateljstvo prema različitim društvenim grupama i pojedincima. Ta granica je tanana jer ideološko mišljenje podrazumeva i, često nemilosrdnu, osudu i mržnju neprijatelja.

Zato izraz kultura otkazivanja stvara zabunu kada se, s jedne strane njime obuhvata sasvim opravdan poziv da se osude različiti oblici govora mržnje, a sa druge strane koristi kao paravan za nametanje ideoloških tabua koji onemogućavaju bilo kakav oblik izražavanja drugačijih ideja i kritiku postojećeg stanja stvari i odnosa moći. U prvom značenju to je opštečovečanski poziv da se razmišlja o posledicama reči kako bismo zaštitili druge od sebe. U drugom smislu to je poziv da se odupremo nametanju tabua koji cementiraju nepravedne društvene odnose.

Totalitarni režimi se mešaju i postavljaju standarde i okvire za mišljenje i ponašanje u svim oblastima javnog i privatnog života. Oni koji su s pravom kritikovali te sisteme sada čine sličnu stvar koristeći se samo drugačijim metodama. Umesto fizičke prisile na delu je nadziranje i medijska prisila, neretko praćena ekonomskim sankcijama i isključivanjem iz javnog života onih koji imaju drugačije poglede.

Totalitarizam nikada ne bi bio moguć bez aktivnog učešća ili bar podrške masa određenim merama. Podrška masa se danas obezbeđuje putem medija, ali prvenstveno kontrolom nad društvenim mrežama.

U nekada jasno ideološki i politički podeljenom svetu sankcije protiv delikta mišljenja bile su stroge, ali je, paradoksalno, i mogućnost da se mišljenje slobodno izražava bila veća. Ako je neko bio „otkazan” na jednoj strani, bilo je dovoljno da se provuče ispod „gvozdene zavese” i na drugoj strani bi mu „zakazali” mnoštvo nastupa. To se nije odnosilo samo na disidente u blokovskoj podeli sveta. Takvu situaciju su koristili i intelektualci u SFRJ. Onaj ko je, na primer, bio otkazan u Beogradu slavu bi stekao u Zagrebu ili obrnuto, i tako redom.

To jasno svedoči da je „otkazivanje” najčešće odraz ili čak direktna posledica političke, medijske ili druge vrste borbe između elita. Zainteresovane elite tu borbu prikazuju kao borbu između dobra i zla. Obični ljudi, međutim, nemaju mnogo sluha za te političke i ekonomske borbe ako ih se direktno ne tiču. Zato se borba za naklonost javnog mnjenja prenosi u oblast kulture, zabave i javnog života uopšte. Jasno je otuda da su borbe u kulturu tek delom samonikle, a u većoj meri izraz političkih i ideoloških borbi koje podržavaju različiti centri moći. Upravo oni upravljaju sudbinama književnika, slikara, režisera, pa čak i estradnih umetnika čija karijera i popularnost u velikoj meri zavise od, manje ili više, otvorene podrške političkih i ekonomskih elita. Otkazivanje je samo druga strana medalje njihove promocije.

Otkazivanje, dakle, najčešće nije izraz spontanog revolta javnosti, već planiran i manje ili više dobro osmišljen manevar često baziran na spletki ili osmišljenoj provokaciji iza kojih stoje medijski magnati i „trustovi mozgova”.

Stara floskula da je za atmosferu u nekom društvu uvek više odgovorna vlast jer navodno ima više moći da utiče na zbivanja u vreme hiperglobalizacije ne važi. Moć države, posebno malih država, odavno bledi pred snagom transnacionalnih korporacija, odnosno transnacionalne kapitalističke klase i njenih frakcija. To važi kako za ekonomsku moć države, tako sve više i za političku, a posebno moć da deluje u sferi kulture i medija.

Ključnu ideološku borbu, nakon što je socijalizam zajedničkim snagama poražen, danas vode liberalne i konzervativne elite. Ta borba suštinski ne interesuje mase. Iz tog razloga se ona prenosi u sferu kulture i vodi se oko identitetskih pitanja kao svojevrsni proksi rat. U Evropi su to pitanja prava LGBT zajednice i rodnosenzitivnog jezika. U osnovi nijedno od tih pitanja ne pogađa i ne dotiče interese većine stanovništva, ali zahvaljujući, između ostalog, kulturi otkazivanja, ona se nalaze u fokusu javne pažnje.

Kakogod, igrokaz oko kulture otkazivanja dosta uspešno prikriva činjenicu da su sa javne scene u potpunosti „otkazani” pojedinci, grupe pa čak i pojmovi koji dovode u pitanje savremeni kapitalistički sistem i dominaciju transnacionalne kapitalističke klase i svih njenih frakcija.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu