Скулпторске приче у старом храсту

Скулптуре сведоче о времену и људима. Вајар Милутин Ранковић из Лајковца своје јединствене скулпторске приче, пуне предања, ствара у црном фосилизованом старом храсту извађеном из Колубаре. Ова река, као и природа у свом свеобухватном значењу, аутору су стална инспирација. Због тога је и његова скулптура на Таорским врелима, где се чула посматрача напајају лепотом – дело без премца. Та веза постоји још од школских дана, рачунајући да је Милутин своје прве радове представио као средњошколац, а сада је иза њега четири деценије уметничког прегалаштва. Престоничкој публици свој ретроспективни стваралачки опус од 1981. године до данас, који чине скулптуре, дела у камену и документарна грађа, представио је у галерији Педагошког музеја. „Лица из воде”, „Поглед”, „Сан” „Распукла мисао”, „Монах”, „Камено око”... само су неки од назива радова који отварају различита тумачења сходно како их посматрач доживи.

Посетиоци су куповином неколико радова, међу којима су лик мајке божје, свећњаци и крстови, помогли манастиру Јасеновац.

Историчарка уметности Хаира Јаковљевић оцењује да је Ранковић место у историји уметности нашао и ван наше земље и да је Оља Ивањицки за њега говорила да он у скулптури може да уради шта хоће. Уједно другујући са длетом, дрветом и чекићем, Ранковић уме да изнедри песму и причу. На то, оцењујући Ранковићев рад, упућују писац Радомир Андрић и Јасмина Иванковић, директорка Библиотеке „Димитрије Туцовић”, и то цитатима из „Слова о Милутину”. А Милутин радо публици казује ауторску „Здравицу успомена”. Он је за своја писана дела, у којима чува архаични језик – награђиван. Можда је та поетско-прозна спона развијена и током друговања са Радованом Белим Марковићем (1947–2022) чију је скулптуру високу три метра Ранковић урадио од храстовине прошлог лета на Повлену, руководећи се, како каже, оним што му је Бели Марковић својевремено рекао када је правио портрет једног писца, а то је да не треба да га ради „као за личну карту”. Лик Белог Марковића који у руци држи књигу, и то на Повлену, који је највише волео, има и изузетну симболику за Милутина.

– Скулптура је брзо „рођена”, за месец дана. То ми је био посебан изазов и одговорност. Није ми било лако да сам померам дрво у коме сам радио, а требало је да чекам исто доба дана и положај сунца, па и исту сенку, да бих добио прави израз књижевниковог лица – објаснио је Милутин, који је вајао и Михајла Обреновића и словачког реформатора Људевита Штура. У свом уметничком раду он се стално развија и допуњује новим причама којима чува од заборава много тога и баштини традиционалне и културне вредности.