Себастијан не познаје Милутина

Потребу да се мења и да унапређује себе, наш човек уме да схвати маааалко дословније него што би требало. Наиме, он лепо оде у општину и – промени име?! Смисли неку егзотику, поднесе захтев, уплати колико треба и чим закорачи од шалтера престане да се одазива на оно пређашње. Ако ли нешто и није ваљало код Милутина, рецимо, Себастијан с тим нема никакве везе. То је посве нова личност...

Није шала. У граду је, само у току ове године, поднето небројано више захтева за промену имена, у односу на минулу. А, још лане чинило се да је трећина грађана већ преименована у ликове из индијанских легенди и да ће на томе, ваљда, стати, али...

Да не буде забуне, нико ником не спори право да се зове како год хоће и да себе, ако му воља, доживљава као слепог путника с Нојеве барке. Неспорно је и то да припити кумови и еуфорични родитељи умеју да, најблаже речено, прозаичним одабиром имена мало спутају дете, но...

Овде је пре свега реч о помами да се савршено нормална имена (уколико уопште постоје „ненормална”) мењају у, опет, једнако уобичајена, али за прилике и обичаје у екваторијалној Гвинеји, канда.

Ваљда се човек уплаши да га „интеграције” неће препознати као Драгутина и да ће га заобићи у широком луку?! Мислим, како рећи Европи: „Ехеј, Обрад, овде...”?!

Тако је и становита Зорица, верујући да ће бити боље прихваћена у иностраној фирми за коју ради, преметнула себе у Катрин. Нису шефови имали баш ништа против ни старог имена али, што да „чачка мечку”? Урадимо ми шта је до нас, па ако нешто не буде ваљало знаћемо да је то због тога што нас „мрзе”!

Па, јесте, боље је да ме не воле као Мајкла него да сам им симпатичан као Михаило...

А, што је најбитније, све то за само 1.300 динара. Ма, јефтиноћа. Од сваке плате може човек себи да приушти ново име. Ови са дубљим џепом и два месечно. Кренете на посао са једним, кући се вратите са другим, а заспете са трећим... Супруга, ил’ муж, неће знати којим ујутро да вас дозову на кафу?

Наравно, закон налаже да име мора да буде што смисаоно, што неувредљиво. Све остало је ствар личног избора. Дакле, Јупитер Џон Петровић је сасвим у реду.

А и згодно је све то. Замислите, контролор вам у градском превозу, или саобраћајац на улици напише казну. После извесног времена, је л’те, стигне на наплату, ви код судије за прекршаје, личну карту на увид, значајно подигнете обрву и питате: „О каквом Добривоју Ви говорите?! Брендон, драго ми је...”!

Сходно свему, а с обзиром на то да сам живо заинтересован за искорак у Јевропу (ваљда смо досад били на грани?!) објављујем да евентуалне замерке на текст упутите на адресу Михаила Меденице. Ја, Винету Лудвиг ван Моцарт, немам ништа с тим!

Још ово за крај, читам а очима не верујем: „Будућност без шалтера”?!

Најављују градске власти да ће у неко догледно време бити укинути општински шалтери. Сви!

Забравиће чекаонице. Више неће бити оних прозора са полукружним отвором на дну, пред којима смо сатима венули због нечије самовоље...

Кажу, стиже дигитална ера, доба електронске поште путем које ће сирома’ човек моћи од куће, преко рачунара, да наручи потребна документа и општинске ћитапе?

Али, али... како ће компјутер знати када да каже: пауза, дођите сутра, видите ли да доручкујем, немате све потребне папире...

Како компјутеру човек да ћушне 1.000 динара да га прими преко реда?!

Страхујем да ће људи, усред своје дневне собе, покорно стајати мирно и молећиво гледати пут рачунара чекајући да коначно чују спасоносно: „Ајде, следећи”... Навика је чудо!

Европо, ти ли си, жива „не била”?! Винету, овде. Не чини нам то, ако за Бога знаш?!