Кретање у месту

Спољној политици Србије најбоље би одговарала опаска коју је дао славни Сицилијанац Томази ди Лампедуза: „Треба мењати све да се не би променило ништа.”

„Србија је наставила са истим обрасцима усаглашавања са Заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ као и 2022”, показала је Анализа усаглашавања Србије са спољнополитичким декларацијама и мерама Европске уније: Преглед за прву половину 2023. године”, коју је објавио Центар за међународне и безбедносне послове (ИСАЦ фонд), а пренео портал „European Western Balkans” (ЕВБ).

Србија око рата у Украјини и даље држи амбивалентну позицију, па је тапкање у месту и (не)усаглашавање са западним казненим мерама Русији стопу усаглашености 2022. оборило на 48 процената – најниже међу свим земљама кандидатима за чланство у ЕУ са западног Балкана.

Само захваљујући успоренијем европском ритму завођења пакета нових санкција Москви, Србија је успела да ове године стопу повећа на 52 одсто, али то је чак десет поена ниже него 2021, пре избијања рата у Украјини који је хомогенизовао Европу остављајући Београду да се премишља.

„Иако постоји перцепција да су притисци из Брисела мањи и да ЕУ више преферира стабилност у региону, које нема без Србије, поруке из ЕУ су поприлично јасне. Неусаглашавање са санкцијама Русији може имати дугорочне последице на процес приступања, али и изградњи става држава ЕУ према Србији”, каже за ЕВБ Игор Новаковић, један од аутора истраживања.

Србија се, истина, почетком марта 2022. усагласила са Декларацијом високог представника Ђузепа Бореља, у којој се осуђује урушавање територијалног интегритета Украјине. Била је то значајна одлука имајући у виду да Србија дотле није прихватала ниједну декларацију ЕУ ако би имала и имплицитни призвук критике на рачун Русије. Београд се сагласио са тим да политички текст декларације не садржи пакете санкција. Потом је гласао за резолуцију осуде Русије због агресије у Генералној скупштини УН.

Упркос многим недоследностима, све што је учињено резултат је свести да би у супротном Србија погазила принципе суверенитета и територијалног интегритета које брани на Косову и себи затворила врата према Западу. Одбијање казнених мера Русији остало је неизмењено.

У априлском извештају Европског парламента о Србији, известилац Владимир Билчик придружио се плејади европских политичара који Србију критикују као једину земљу у региону, и уз Белорусији једину у Европи, која није завела санкције Русији.

Вучић је успео да одоли дуже од годину и по дана, издржао је притиске и пред јавношћу може да се похвали том чињеницом, али како премерити невидљиве штете јер Запад може да толерише али не прашта.

Нису казнене мере Русији једина тачка неусаглашавања Србије. Суштински су критичније, пишу аутори прошле недеље објављеног истраживања ИСАЦ-а. Тичу се безбедносних питања од директног значаја за ЕУ, па чланице пажљиво прате усаглашавање са кључним питањима за позицију Уније у свету и њеним прокламованим спољнополитичким циљевима.

Србија по правилу одбија да се придружи било каквим декларацијама и мерама против Русије и Кине, које је прогласила за кључне савезнике у одбрани Косова. Александар Вучић, као главни креатор српске дипломатије, не жели да ремети сарадњу са „пријатељем” Владимиром Путином и „братом” Си Ђинпингом. Не одустаје од срдачности са Истоком, уверен да ће Запад наставити да толерише оријентацију „црне овце”.

Србија се усагласила са 34 декларације и последичним мерама а није се усагласила са 31 декларацијом: 13 које се односе на рат у Украјини, седам на Иран, четири на глобални режим санкција ЕУ за људска права и по једну које се тичу Белорусије (око лажних председничких избора иако их је 2021 осудила), Молдавије, Сирије, Малија и тероризма. Све оне су, сем Ирана, везане или за Кремљ или за субјекте и појединце из Русије.

Излазак из сопствених балона неистина”, како их је једном назвао Вучић, очигледно је да се односи само на приступ косовском питању, али не и на везе са Русијом и Кином које су главни кочничари усаглашавања са спољном политиком ЕУ, и Запада у целини.

Вучић се ослања на савете мађарског премијера Виктора Орбана који упорно брани ставове супротне принципима либералне демократије и владавине права, а у спољној политици подржава Москву до граница крајње иритације Брисела. Орбану се може. Мађарска је у ЕУ и Унија би се тешко одлучила да искључи Мађарску, мада се о тој могућности расправља.

Вучићу се такође може, али по цену удаљавања од чланства. Његова анти-ЕУ реторика каткад намеће дилему да ли је циљ да Србија уђе у ЕУ или се само ради о игроказу који се своди на коришћење европских донација и инвестиција за развој земље – што ће бити употребљено за јачање личне и позиције СНС-а међу бирачима.

Ништа ту није случајно. Од Вучића могу да се чују похвале европских инвеститора и захвалност за кредите којима се плаћа повећање плата и пензија, али ко је чуо да председник говори о европским вредностима: демократији, слободама, снажним и независним институцијама, медијима који треба да раде свој посао.

Србија је отворила преговоре о чланству са ЕУ у јануару 2014, чланство у Унији је означено као државни приоритет, али антиевропска пропаганда траје годинама и свакоме је јасно да су режимски таблоиди само мегафони власти. Док се глорификују Русија и Кина, медији на даљински се баве западним заверама против председника, власти и земље у целини. Захтеви за усаглашавањем са ЕУ тумаче се као „невиђене уцене и притисци” прононсираних „непријатеља” Србије. Резултат је очекиван: осетан пад ентузијазма према европским интеграцијама.

Утицај Русије остаје проблем и у Београду, то више него добро знају. Шта се очекује када се за шефа БИА постави отворени пропутиновац који је једва чекао да оде до Москве? Сличан пут најављен је и шефу дипломатије Ивици Дачићу – у време када многи избегавају тако отворене провокације.

Како очекивати суштинско приближавање Унији, добровољно усаглашавање њеној спољној и безбедносној политици? Унија је даље од кандидата Србије него што то власт говори. Искључиво захваљујући тој власти.