Kretanje u mestu

Spoljnoj politici Srbije najbolje bi odgovarala opaska koju je dao slavni Sicilijanac Tomazi di Lampeduza: „Treba menjati sve da se ne bi promenilo ništa.”

„Srbija je nastavila sa istim obrascima usaglašavanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU kao i 2022”, pokazala je Analiza usaglašavanja Srbije sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama Evropske unije: Pregled za prvu polovinu 2023. godine”, koju je objavio Centar za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond), a preneo portal „European Western Balkans” (EVB).

Srbija oko rata u Ukrajini i dalje drži ambivalentnu poziciju, pa je tapkanje u mestu i (ne)usaglašavanje sa zapadnim kaznenim merama Rusiji stopu usaglašenosti 2022. oborilo na 48 procenata – najniže među svim zemljama kandidatima za članstvo u EU sa zapadnog Balkana.

Samo zahvaljujući usporenijem evropskom ritmu zavođenja paketa novih sankcija Moskvi, Srbija je uspela da ove godine stopu poveća na 52 odsto, ali to je čak deset poena niže nego 2021, pre izbijanja rata u Ukrajini koji je homogenizovao Evropu ostavljajući Beogradu da se premišlja.

„Iako postoji percepcija da su pritisci iz Brisela manji i da EU više preferira stabilnost u regionu, koje nema bez Srbije, poruke iz EU su poprilično jasne. Neusaglašavanje sa sankcijama Rusiji može imati dugoročne posledice na proces pristupanja, ali i izgradnji stava država EU prema Srbiji”, kaže za EVB Igor Novaković, jedan od autora istraživanja.

Srbija se, istina, početkom marta 2022. usaglasila sa Deklaracijom visokog predstavnika Đuzepa Borelja, u kojoj se osuđuje urušavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine. Bila je to značajna odluka imajući u vidu da Srbija dotle nije prihvatala nijednu deklaraciju EU ako bi imala i implicitni prizvuk kritike na račun Rusije. Beograd se saglasio sa tim da politički tekst deklaracije ne sadrži pakete sankcija. Potom je glasao za rezoluciju osude Rusije zbog agresije u Generalnoj skupštini UN.

Uprkos mnogim nedoslednostima, sve što je učinjeno rezultat je svesti da bi u suprotnom Srbija pogazila principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta koje brani na Kosovu i sebi zatvorila vrata prema Zapadu. Odbijanje kaznenih mera Rusiji ostalo je neizmenjeno.

U aprilskom izveštaju Evropskog parlamenta o Srbiji, izvestilac Vladimir Bilčik pridružio se plejadi evropskih političara koji Srbiju kritikuju kao jedinu zemlju u regionu, i uz Belorusiji jedinu u Evropi, koja nije zavela sankcije Rusiji.

Vučić je uspeo da odoli duže od godinu i po dana, izdržao je pritiske i pred javnošću može da se pohvali tom činjenicom, ali kako premeriti nevidljive štete jer Zapad može da toleriše ali ne prašta.

Nisu kaznene mere Rusiji jedina tačka neusaglašavanja Srbije. Suštinski su kritičnije, pišu autori prošle nedelje objavljenog istraživanja ISAC-a. Tiču se bezbednosnih pitanja od direktnog značaja za EU, pa članice pažljivo prate usaglašavanje sa ključnim pitanjima za poziciju Unije u svetu i njenim proklamovanim spoljnopolitičkim ciljevima.

Srbija po pravilu odbija da se pridruži bilo kakvim deklaracijama i merama protiv Rusije i Kine, koje je proglasila za ključne saveznike u odbrani Kosova. Aleksandar Vučić, kao glavni kreator srpske diplomatije, ne želi da remeti saradnju sa „prijateljem” Vladimirom Putinom i „bratom” Si Đinpingom. Ne odustaje od srdačnosti sa Istokom, uveren da će Zapad nastaviti da toleriše orijentaciju „crne ovce”.

Srbija se usaglasila sa 34 deklaracije i posledičnim merama a nije se usaglasila sa 31 deklaracijom: 13 koje se odnose na rat u Ukrajini, sedam na Iran, četiri na globalni režim sankcija EU za ljudska prava i po jednu koje se tiču Belorusije (oko lažnih predsedničkih izbora iako ih je 2021 osudila), Moldavije, Sirije, Malija i terorizma. Sve one su, sem Irana, vezane ili za Kremlj ili za subjekte i pojedince iz Rusije.

Izlazak iz sopstvenih balona neistina”, kako ih je jednom nazvao Vučić, očigledno je da se odnosi samo na pristup kosovskom pitanju, ali ne i na veze sa Rusijom i Kinom koje su glavni kočničari usaglašavanja sa spoljnom politikom EU, i Zapada u celini.

Vučić se oslanja na savete mađarskog premijera Viktora Orbana koji uporno brani stavove suprotne principima liberalne demokratije i vladavine prava, a u spoljnoj politici podržava Moskvu do granica krajnje iritacije Brisela. Orbanu se može. Mađarska je u EU i Unija bi se teško odlučila da isključi Mađarsku, mada se o toj mogućnosti raspravlja.

Vučiću se takođe može, ali po cenu udaljavanja od članstva. Njegova anti-EU retorika katkad nameće dilemu da li je cilj da Srbija uđe u EU ili se samo radi o igrokazu koji se svodi na korišćenje evropskih donacija i investicija za razvoj zemlje – što će biti upotrebljeno za jačanje lične i pozicije SNS-a među biračima.

Ništa tu nije slučajno. Od Vučića mogu da se čuju pohvale evropskih investitora i zahvalnost za kredite kojima se plaća povećanje plata i penzija, ali ko je čuo da predsednik govori o evropskim vrednostima: demokratiji, slobodama, snažnim i nezavisnim institucijama, medijima koji treba da rade svoj posao.

Srbija je otvorila pregovore o članstvu sa EU u januaru 2014, članstvo u Uniji je označeno kao državni prioritet, ali antievropska propaganda traje godinama i svakome je jasno da su režimski tabloidi samo megafoni vlasti. Dok se glorifikuju Rusija i Kina, mediji na daljinski se bave zapadnim zaverama protiv predsednika, vlasti i zemlje u celini. Zahtevi za usaglašavanjem sa EU tumače se kao „neviđene ucene i pritisci” prononsiranih „neprijatelja” Srbije. Rezultat je očekivan: osetan pad entuzijazma prema evropskim integracijama.

Uticaj Rusije ostaje problem i u Beogradu, to više nego dobro znaju. Šta se očekuje kada se za šefa BIA postavi otvoreni proputinovac koji je jedva čekao da ode do Moskve? Sličan put najavljen je i šefu diplomatije Ivici Dačiću – u vreme kada mnogi izbegavaju tako otvorene provokacije.

Kako očekivati suštinsko približavanje Uniji, dobrovoljno usaglašavanje njenoj spoljnoj i bezbednosnoj politici? Unija je dalje od kandidata Srbije nego što to vlast govori. Isključivo zahvaljujući toj vlasti.