Арије као сувенир

Ни сам нисам био далеко од честе тврдње наших људи да не воле оперу, све док се током једног путовања пре готово четири деценије то није потпуно променило. Једног топлог августа стигли смо из Фиренце у Верону, сместили се и кренули у град. Пред ареном велика гужва. Нешто се дешава... Сазнајемо да је те вечери на репертоару опера „Трубадур” Ђузепа Вердија. У трену смо одлучили да то не пропустимо, свесни да су карте сигурно већ одавно распродате.

Ма, ово је организована земља, сигурно и овде постоје тапкароши, прорадило је моје београдско искуство из времена када је то код нас био признат „занат”. Показало се да сам то добро предосетио и убрзо смо успели да купимо две карте по сасвим пристојној цени.

Арена у Верони прима око 30.000 људи и све је те вечери било препуно. Италијани су велики љубитељи опере, али има и странаца. Дошли су с разних страна, чујемо како су купили карте још пре шест месеци, дошли су само због представе из Милана, Рима... Изванредна музика и гласови, хорови, костими, сцена, радња... Можда почетник у свету опере треба да крене од баш овакве представе, да би касније лако могао да препозна о ком нивоу певања је реч. На крају су сви гледаоци упалили по свећу и све је постало величанствено, уз громогласни, дуги аплауз.

Гаранција мароканског тапкароша

Те вечери сам постао поклоник опере и на бројним путовањима нисам пропуштао прилику да посетим оперске куће.

Уморан од целодневног базања по Паризу, неколико минута пре осам сати увече нашао сам се пред старом париском опером. Људи увелико улазе и сам сам кренуо у том правцу. Без карте, наравно, чак не знам ни шта је на програму, али имам идеју да се негде сместим. Можда на степенице? Пролазим прву баријеру, али не и наредне две контроле. Благајна је, наравно, одавно затворена.

Пред зградом се налазило још неколико људи, међу њима и један који има неколико карата. Очито професионалац. Пришао сам и питао да ли су карте исправне.

– Господине, ја сам Мароканац – добио сам чврсту гаранцију и после кратког и бритког ценкања купио сам улазницу, озбиљно испод цене, јер тада се већ радило о секундама до почетка опере.

Давала се опера „Крунисање Помпеје” Клаудија Монтевердија. Добио сам место на трећој галерији, близу плафона на којем је Шагалово ремек-дело. Иако сам био у другом реду, сјајно се све видело и чуло. Певали су на италијанском, титл је био на француском, па сам успео да пратим и радњу. До мене, десно, седела је дама средњих година, беспрекорно дотерана, а на месту до ње момак који је повремено излазио, па улазио, па опет излазио...

На паузи између чинова тек сам успео да стварно осмотрим и прелепу зграду париске Гарније опере. И данас мислим да је најлепша на свету. На паузи се точи шампањац и вино, ко шта жели, и, наравно, одмах се плаћа на лицу места.

На паузи су се опет до мене нашли она дама и младић, њен нећак Лајонел. Они су Американци. Извињавала ми се и објашњавала како је Лајонелу досадно, да је млад, да не разуме оперу... У другом чину опере Лајонел наставља по старом. Улази, излази....

У здању Опере у Софији толико смо се одомаћили да сам 1994. године једном приликом констатовао да су у публици све сами странци! Супруга ме је подсетила да смо и ми странци. Бугари имају одличне оперске певаче, неки су и врло чувени, али су махом ван земље. Без обзира на то, све представе су биле врхунске: „Чаробна фрула”, „Мадам Батерфлај”...

У Буенос Ајресу посетио сам чувени театар Колон (Colon), односно Колумбо, најчувенију оперску кућу Јужне и Централне Америке. Монументална зграда, огромно гледалиште на седам спратова и још неколико подземних. Гледао сам и слушао неке балетске пробе, а касније стигао и у кафетерију, у згради. Било је потпуно празно. Кад одједном две девојке, које су нас служиле, почеше да певају дивне оперске арије. Раде и студирају певање.

Сада, то је већ добро познато, многе куће раде слично, да привуку нову публику.

У Бечу не треба пропустити посету Државној опери (Staatsoper). На представи „Дон Пасквале” нашли смо се у ложи с јапанском, петочланом породицом из Токија. Бескрајно љубазни и ми и они, милина једна. Схватили смо и да је најмање пола публике однекуд из иностранства. У паузи се служило пиће, колачи, сендвичи, већ према жељама. Редови, гужва, мада сви учтиви, нема гурања.

Потпуно неочекивано у Петербургу у величанственом Маријанском театру слушао сам и гледао оперу „Бечка крв”. У Берлину сам се намучио да стигнем у Бизмаркову улицу, у којој је Државна опера Немачке, релативно нова зграда модерне архитектуре. Није ми се превише допала, мада је, верујем, рађена по свим захтевима доброг звука и прегледности.

На репертоару је била премијера „Фауста” Шарла Гуноа. Остало је мало карата, али за стајање. Помислио сам да није то више за мене, превише сам „искусан”. Вртео сам се по фоајеу, па излазио поново напоље, ближило се време почетка представе, решења нема на видику. Коначно, наилази господин, има једну карту (а толико ми је и требало), четврти ред, средина, не може бити боље. Међутим, не допада ми се цена, а он не одступа. Појављује се још један потенцијални купац, али и одмах одустаје, прескупо му је. Време ради за мене, других купаца нема и на крају, продавац није имао куд, а ја улазим упола цене!

Шампањац и вино у паузи

Представа је била изузетна, водећу мелодију и сада чујем, кад зажмурим. Публика је била фантастично дотерана, вероватно сам био једини странац, друге нисам приметио. На паузи, свуда на округлим столовима већ је био наточен шампањац. Ко неће шампањац или му је прескупо, може добити чашу вина, по прихватљивој цени.

Знао сам да ће се у време мог боравка у Милану, у Скали, давати „Кармен” Жоржа Бизеа. Покушао сам да дођем до карте три месеца раније, али узалуд, закаснио сам. Ипак, сат пре почетка представе врзмао сам се тамо-амо. Најмање још педесет људи желело је да уђе и схватио сам да су слабе шансе и ако се појави карта. Додатан проблем, најмање двадесет полицајаца, што униформисаних, што у цивилу, вртело се у истом простору.

Ипак, појављује се неко, али с четири карте, које су одмах плануле. Јасно ми је да од карте неће бити ништа, људи се полако разилазе, али не одустајем. Зато што неко касни, забуном, пуштају ме у фоаје. Борим се да уђем и у дворану, али тамо нема ни игла где да падне. Ипак, музика се сјајно чула и у фоајеу, за трен сам успео да бацим поглед и унутра. Одслушао сам увертиру и спокојно напустио Скалу. Оперу „Кармен” слушао сам и гледао више пута, можда ћу неки други пут ући и у Скалу.

Коначно сам стигао и у Будимпештанску оперу, о којој сам много слушао од моје драге тетке Катарине, која је овде годинама била редован гост. Стара, дивно очувана, достојанствена зграда. Давао се „Вертер” Жила Маснеа. Уживање је било слушати је у публици која познаје и воли оперску музику. Зато овде вреди доћи, а није ни далеко.

​