Нова домовина добрих људи

Прњавор – Нико не зна, нити је игде остало записано, зашто је прњаворску општину, и то пре више од стотину година, населило на хиљаде Украјинаца, Пољака, Чеха, Италијана, Мађара, Словака... Хроничар прњаворског краја Недељко Санчанин каже да су „мало после Берлинског конгреса на ове просторе слали свак своје”.

– Царска Русија са једне и Аустроугари са друге стране, односно они са Истока и они други са Запада, декретима и којекаквим указима, делили су прњаворску земљу свако својима и тако успостављали некакву границу, већ тада названу два политичка блока...Данас на подручју прњаворске општине живе припадници чак шеснаест народа и националних мањина. Сви су у нову домовину донели и обичаје, и навике, и алатке којима су обрађивали земљу, и семена житарица које се никада пре нису узгајале у овом крају – прича Санчанин.

Нови становници прњаворског краја донели су са собом раж. Раженом сламом су покривали своје избе. Домаћини су се чудили хмељу који су Чеси узгајали на крчевинама, дојучерашњим шикарама. Нове комшије су донеле и семе хељде, али и штошта друго. Прњаворчани су тада видели и прве кломпе које су од дрвета тесали Украјинци.

Украјинаца, гркокатолика, у крајишком делу Републике Српске данас је остало највише. Око пет хиљада. Крајем деветнаестог века стигли су из Тернопиља у Галицији, а најзначајнији успон доживели су у време Краљевине Југославије. Већ 1910. Украјинци у Прњавору подижу своју богомољу. Цркву Преображења Господњег. Кажу, највећу на Балкану. Она је касније постала духовни и културни центар Украјинаца. Деветсто седме Украјинци су имали на Балкану и прву и највећу библиотеку и читаоницу.

Пољака је, по завршетку Другог светског рата, у прњаворском крају било готово седамнаест хиљада. После зла и страдања које је их је снашло за Хитлеровог дивљања, многи су се вратили у стару домовину. Углавном у Болесјавец. Данас их је у Прњавору тек пет фамилија. Исто је задесило и Мађаре. Остало их, али ни изблиза онолико колико их је у Прњавору било тридесетих година прошлог века.

У Маћином Брду, неколико километара од Прњавора, историја Чеха по писаним траговима почиње пре стодесет година. Декретом из 1895. аустроугарске власти су, из моравске области, у прњаворски крај послале двадесет и пет породица. Свака је добила по сто дунума земље. Пре доласка у данашње Маћино Брдо, Чеси су провели двадесетак година у Украјини.

Италијани су дошли најраније. Углавном из Трента. Двадесет пете године прошлог века населили су данашњи Штивор. Данас их је овде око четиристо.

Готово исте су и приче о осталима, који су за свих протеклих година и десетлећа, у прњаворском крају живели онолико колико се и како могло. Колико се имало само од посне земље. За Другог рата страдали су и Украјинци, и Чеси, и Пољаци, и Италијани, и Мађари, и Словаци. Једни од четника, други од партизана. Трећи од окупатора. Многи су и у Јасеновцу скончали.

– За последњег отаџбинског рата, у српској војсци били су сви. И Украјинци, и Чеси, и Словаци, и Италијани. Бранили су и одбранили Републику Српску. И женили се и удавали међу собом. У последњих неколико година на арбајтовање у свет отишло је готово две хиљаде младих, углавном из мешаних бракова – опет ће Санчанин.

– Украјински јесте језик мојих предака, али српски је језик домовине којој данас припадам. Једна рука је један, а друга други језик једног те истог тела. И један и други су у мени и са мном. Тако је и не може бити друкчије. Живети са српским народом значи живети са историјом и народа коме припадам. Ту смо дошли и из ничег, али са великим људима, комшијама, стекли то што данас имамо. А имамо ватре које се никада не гасе на огњиштима нове домовине – поносно ће на крају украјински књижевник, „Прњаворчанин на привременом раду у Словенији”, Андрија Хефка.