Ну­ши­ће­ва „Де­вет­сто­пет­на­е­ста”

Стран­ци су пи­са­ли вр­ло мно­го о ве­ли­кој тра­ге­ди­ји срп­ско­га на­ро­да де­вет­сто­пет­на­е­сте го­ди­не; ми смо тек вр­ло ма­ло... У о њи­хо­вим опи­си­ма је ви­ше по­сма­тра­ња и са­у­че­шћа, у на­ши­ма мо­ра би­ти ви­ше осе­ћа­ња и бо­ла. Ми смо под­но­си­ли, они су са­мо по­сма­тра­ли

Бра­ни­слав Ну­шић, нај­ве­ћи срп­ски ко­ме­ди­о­граф, уче­ство­вао је у Ве­ли­ком ра­ту по­вла­че­ћи се за­јед­но са вој­ском и на­ро­дом пре­ма Ал­ба­ни­ји, а ње­го­ва се­ћа­ња и суд­би­не ма­лих, обич­них љу­ди, оста­ла су ме­ђу ко­ри­ца­ма књи­ге „Де­вет­сто­пет­на­е­ста: тра­ге­ди­ја јед­ног на­ро­да”, ко­ју је пи­сао „у спо­мен сви­ма ко­ји су из­гу­би­ли сво­је жи­во­те и за на­ук бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма”.

Ну­шић књи­гу за­по­чи­ње у је­сен 1915. и ма­да је име­ну­је као до­ста оп­се­жну, на­по­ми­ње: „Ја ни­сам ни по­ми­шљао њо­ме об­у­хва­ти­ти це­ло­куп­ну тра­ге­ди­ју де­вет­со­пет­на­е­сте го­ди­не”.  На­во­ди, да је опа­жао и са­о­се­ћао у по­ја­ва­ма ко­је су се зби­ва­ле, или до­пр­ле до ње­га, „јер уче­сник и сам у ве­ли­кој не­во­љи, ни­сам ни мо­гао да­ље до­гле­да­ти”.

„Мо­ја књи­га за­вр­ша­ва у Пе­ћи, јер се ту за­вр­ша­ва и тра­ге­ди­ја на­ро­да. Ода­тле да­ље на­ста­ју тра­ге­ди­је по­је­ди­на­ца, од ко­јих сва­ка за се за­слу­жу­је по јед­ну ово­ли­ку књи­гу. Стран­ци су пи­са­ли вр­ло мно­го о ве­ли­кој тра­ге­ди­ји срп­ско­га на­ро­да де­вет­сто­пет­на­е­сте го­ди­не; ми смо тек вр­ло ма­ло... У опи­си­ма стра­на­ца је ви­ше по­сма­тра­ња и са­у­че­шћа, у на­ши­ма мо­ра би­ти ви­ше осе­ћа­ња и бо­ла. Ми смо под­но­си­ли, они су са­мо по­сма­тра­ли…”, пи­ше Ну­шић, ко­ме те 1915. не­ста­је сме­ха.

У је­сен на бо­ји­шту гу­би си­на Стра­хи­њу Ба­на, вој­ни­ка вој­ске Кра­ље­ви­не Ср­би­је, јед­ног од 1300 ка­пла­ра. Вест о смр­ти је­дин­ца од 19 го­ди­на, су­сти­гла је Ну­ши­ћа у Ско­пљу, где је у то вре­ме био управ­ник по­зо­ри­шта. Ни­ка­да га пре­жа­лио ни­је, па пи­ше „Де­вет­сто­пет­на­е­сту”, а отва­ра је по­све­том „Ме­сто тро­шне ка­ме­не пло­че, си­не, овом књи­гом ту­ге и бо­ло­ва, бе­ле­жи ти отац гроб”, да­ље ис­пи­су­ју­ћи нај­у­пе­ча­тљи­ви­је суд­би­не и тре­нут­ке, ко­ји­ма је све­до­чио са су­пру­гом Да­рин­ком и кћер­ком Мар­ги­том  Ги­том, ује­ди­ње­ни ту­гом за гро­бо­ви­ма ко­ји су оста­ли за њи­ма. Га­зио је пи­сац те­гоб­не и бес­пут­не ста­зе, пео се на Про­кле­ти­је и Ру­го­во, на Ко­мо­ве и Су­тор­ман, док ни­је, ка­ко ка­же, са­гле­дао жуд­но оче­ки­ва­не те оба­ле и крај њих пи­то­мо ме­ста­шце Ул­цињ…

„И по­сле ду­гих пат­њи, ду­гог ту­ма­ра­ња и стра­да­ња по сне­жним ал­бан­ским пла­ни­на­ма, кроз ко­је смо лу­та­ли, не­зна­ју­ћи ни пу­та ни ста­зе, и ко­је смо за­се­ја­ли гро­бо­ви­ма на­ших дра­гих; из­мо­ре­ни, из­ло­мље­ни, из­глад­не­ли, про­зе­бли и ого­ле­ли, по­че­смо из ра­зних кла­на­ца из­би­ја­ти, са ра­зних се стра­на при­би­ра­ти и са ра­зних ви­со­ва сла­зи­ти ка оба­ла­ма ко­је сун­це гре­је…  Ту, ме­ђу до­брим љу­ди­ма, са­ви­ли смо гне­здо; ту за­жди­ли ва­тру на ог­њи­шту, ту се пр­ви пут огре­ја­ли, ту на­ср­ка­ли сун­ча­на зра­ка. Ту сам отво­рио и пр­ви лист ове књи­ге ту­ге и бо­ло­ва и за­пи­сао пр­ве ре­чи на ње­му. Ве­ро­вао сам и на­ста­ви­ћу ту, ис­пи­са­ћу све ли­сто­ве, ис­пи­са­ћу сву ту­гу сво­ју и све бо­ло­ве на­ше. Ве­ро­вао сам, јер сам ми­слио да смо, на хуч­но­ме и бур­но­ме мо­ру, на­шли већ јед­но ти­хо и мир­но острв­це, где ће­мо се спо­кој­но ода­ти од­мо­ру и ту­зи. Али, у тре­нут­ку кад смо се то­ме ве­ро­ва­њу по­да­ли, за­грок­та­ше то­по­ви отуд са Ру­ми­је и ми­тра­ље­зи са Мо­жу­ре и уве­ри­ше нас да не­ма ви­ше мир­на кут­ка на срп­ској зе­мљи. Га­си ва­тру, не­срећ­ни­че, што ти је вар­љи­ва на­да ужди­ла, и по­ђи да­ље у не­зна­но, у не­до­глед­но, у бес­крај­но мо­ре бо­ло­ва.”, у пот­пи­су Бра­ни­слав Ну­шић.