Nu­ši­će­va „De­vet­sto­pet­na­e­sta”

Stran­ci su pi­sa­li vr­lo mno­go o ve­li­koj tra­ge­di­ji srp­sko­ga na­ro­da de­vet­sto­pet­na­e­ste go­di­ne; mi smo tek vr­lo ma­lo... U o nji­ho­vim opi­si­ma je vi­še po­sma­tra­nja i sa­u­če­šća, u na­ši­ma mo­ra bi­ti vi­še ose­ća­nja i bo­la. Mi smo pod­no­si­li, oni su sa­mo po­sma­tra­li

Bra­ni­slav Nu­šić, naj­ve­ći srp­ski ko­me­di­o­graf, uče­stvo­vao je u Ve­li­kom ra­tu po­vla­če­ći se za­jed­no sa voj­skom i na­ro­dom pre­ma Al­ba­ni­ji, a nje­go­va se­ća­nja i sud­bi­ne ma­lih, obič­nih lju­di, osta­la su me­đu ko­ri­ca­ma knji­ge „De­vet­sto­pet­na­e­sta: tra­ge­di­ja jed­nog na­ro­da”, ko­ju je pi­sao „u spo­men svi­ma ko­ji su iz­gu­bi­li svo­je ži­vo­te i za na­uk bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma”.

Nu­šić knji­gu za­po­či­nje u je­sen 1915. i ma­da je ime­nu­je kao do­sta op­se­žnu, na­po­mi­nje: „Ja ni­sam ni po­mi­šljao njo­me ob­u­hva­ti­ti ce­lo­kup­nu tra­ge­di­ju de­vet­so­pet­na­e­ste go­di­ne”.  Na­vo­di, da je opa­žao i sa­o­se­ćao u po­ja­va­ma ko­je su se zbi­va­le, ili do­pr­le do nje­ga, „jer uče­snik i sam u ve­li­koj ne­vo­lji, ni­sam ni mo­gao da­lje do­gle­da­ti”.

„Mo­ja knji­ga za­vr­ša­va u Pe­ći, jer se tu za­vr­ša­va i tra­ge­di­ja na­ro­da. Oda­tle da­lje na­sta­ju tra­ge­di­je po­je­di­na­ca, od ko­jih sva­ka za se za­slu­žu­je po jed­nu ovo­li­ku knji­gu. Stran­ci su pi­sa­li vr­lo mno­go o ve­li­koj tra­ge­di­ji srp­sko­ga na­ro­da de­vet­sto­pet­na­e­ste go­di­ne; mi smo tek vr­lo ma­lo... U opi­si­ma stra­na­ca je vi­še po­sma­tra­nja i sa­u­če­šća, u na­ši­ma mo­ra bi­ti vi­še ose­ća­nja i bo­la. Mi smo pod­no­si­li, oni su sa­mo po­sma­tra­li…”, pi­še Nu­šić, ko­me te 1915. ne­sta­je sme­ha.

U je­sen na bo­ji­štu gu­bi si­na Stra­hi­nju Ba­na, voj­ni­ka voj­ske Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, jed­nog od 1300 ka­pla­ra. Vest o smr­ti je­din­ca od 19 go­di­na, su­sti­gla je Nu­ši­ća u Sko­plju, gde je u to vre­me bio uprav­nik po­zo­ri­šta. Ni­ka­da ga pre­ža­lio ni­je, pa pi­še „De­vet­sto­pet­na­e­stu”, a otva­ra je po­sve­tom „Me­sto tro­šne ka­me­ne plo­če, si­ne, ovom knji­gom tu­ge i bo­lo­va, be­le­ži ti otac grob”, da­lje is­pi­su­ju­ći naj­u­pe­ča­tlji­vi­je sud­bi­ne i tre­nut­ke, ko­ji­ma je sve­do­čio sa su­pru­gom Da­rin­kom i kćer­kom Mar­gi­tom  Gi­tom, uje­di­nje­ni tu­gom za gro­bo­vi­ma ko­ji su osta­li za nji­ma. Ga­zio je pi­sac te­gob­ne i bes­put­ne sta­ze, peo se na Pro­kle­ti­je i Ru­go­vo, na Ko­mo­ve i Su­tor­man, dok ni­je, ka­ko ka­že, sa­gle­dao žud­no oče­ki­va­ne te oba­le i kraj njih pi­to­mo me­sta­šce Ul­cinj…

„I po­sle du­gih pat­nji, du­gog tu­ma­ra­nja i stra­da­nja po sne­žnim al­ban­skim pla­ni­na­ma, kroz ko­je smo lu­ta­li, ne­zna­ju­ći ni pu­ta ni sta­ze, i ko­je smo za­se­ja­li gro­bo­vi­ma na­ših dra­gih; iz­mo­re­ni, iz­lo­mlje­ni, iz­glad­ne­li, pro­ze­bli i ogo­le­li, po­če­smo iz ra­znih kla­na­ca iz­bi­ja­ti, sa ra­znih se stra­na pri­bi­ra­ti i sa ra­znih vi­so­va sla­zi­ti ka oba­la­ma ko­je sun­ce gre­je…  Tu, me­đu do­brim lju­di­ma, sa­vi­li smo gne­zdo; tu za­ždi­li va­tru na og­nji­štu, tu se pr­vi put ogre­ja­li, tu na­sr­ka­li sun­ča­na zra­ka. Tu sam otvo­rio i pr­vi list ove knji­ge tu­ge i bo­lo­va i za­pi­sao pr­ve re­či na nje­mu. Ve­ro­vao sam i na­sta­vi­ću tu, is­pi­sa­ću sve li­sto­ve, is­pi­sa­ću svu tu­gu svo­ju i sve bo­lo­ve na­še. Ve­ro­vao sam, jer sam mi­slio da smo, na huč­no­me i bur­no­me mo­ru, na­šli već jed­no ti­ho i mir­no ostrv­ce, gde će­mo se spo­koj­no oda­ti od­mo­ru i tu­zi. Ali, u tre­nut­ku kad smo se to­me ve­ro­va­nju po­da­li, za­grok­ta­še to­po­vi otud sa Ru­mi­je i mi­tra­lje­zi sa Mo­žu­re i uve­ri­še nas da ne­ma vi­še mir­na kut­ka na srp­skoj ze­mlji. Ga­si va­tru, ne­sreć­ni­če, što ti je var­lji­va na­da uždi­la, i po­đi da­lje u ne­zna­no, u ne­do­gled­no, u bes­kraj­no mo­re bo­lo­va.”, u pot­pi­su Bra­ni­slav Nu­šić.