Шешељев нови Вучић

Ако је одавно било познато да је Драган Тодоровић кандидат за новог Шешељевог Томислава Николића, нема никакве сумње ко је унапређен у Војиног Александра Вучића. Тридесетчетворогодишњи Београђанин Немања Шаровић, политичка звезда екстремне деснице у успону, ново је чедо лидера СРС-а, задужен да спроведе осму седницу радикала и попуни празнину на мести број три, коју је за собом оставио Вучић.

Познаваоци прилика међу радикалима, који су остали лојални шефу у Хагу, тврде да је „број три” заправо тесан број за Шаровића, јер је, наводно, Воја свог младог председника београдског одбора незванично већ инаугурисао у „број два” СРС-а.

Тако је Шаровић постао први човек партије у београдском парламенту, уместо хамлетовски одсутног Вучића. Уврштен је и у тим за одбрану Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом, где има места само за најправоверније, попут Зорана Красића и Вјерице Радете, а медијска нагађања која су Шаровића поставила на место генералног секретара СРС-а чекају само званичну објаву. Шаровић је, не заборавимо, био и кандидат за место главног менаџера Београда, у случају да је превагу однела коалиција са СРС-ом и да је Александар Вучић изабран за градоначелника.

Дипломирац Правног факултета у Београду, који је пре уласка у политику радио годину и по дана као приправник у једној адвокатској канцеларији и две и по године у Првом општинском суду, до сада није био нарочито експониран у јавности. Чекајући на клупи за резерве да ускочи уместо Аце Вучића, калио се у неколико телевизијских дуела, али је пре радикалске диференцијације, на свим нивоима, ипак оставио запажени траг на расходној страни рачуноводственог биланса Скупштине Србије. Иако су му политички противници и порески обвезници замерали да је као посланик СРС-а за трошкове превоза по основу службених путева наплатио 1,6 милиона динара, Шаровић је преко путних налога доказао да клевеће и лаже свако онај ко тврди да Србија није велика.

Београђанин Шаровић је, према званичном податку на сајту Народне скупштине, најчешће путовао у Врање, а, опет према спекулацијама, на југ Србије није путовао мотивисан искључиво партијским, већ и романтичним изазовима.

О Шаровићу се писало и током предизборне кампање када је у јануару претучен од стране непознатих младића, док је испред „Мекдоналдса” седео у аутомобилу с видним обележјима СРС-а. Сведочио је да га је ударила демократска песница, као патриоту који доручкује „биг мек”, и то може бити један од разлога због кога је остао веран тврдом радикалском језгру.

Говорио је и да је одлазио у цркву на обуку, која подразумева упознавање с православљем, те да је имао часове и био спреман за чин крштења.

Демантовао је да је он творац Шешељевог писма које је прочитано на седници Централне отаџбинске управе, према којем „стране обавештајне службе и поједини домаћи тајкуни покушавају да разбију странку”. Новинари су вероватно побркали ствари: вероватније је да је Шешељ диктирао, док је Немања записивао.