Вечна реприза бесмисла

„Ћелава певачица”, Јонескова антидрама, чврст темељ театра апсурда који је средином прошлог века наставио пут авангардних рушења конвенција грађанског позоришта (и друштва), у редитељском читању Јагоша Марковића је детаљно локализована, смештена у бокељски контекст, што је појачало живописну снагу детаља ликова и радње, али и комичка значења (превод на бокешки Невен Станичић). Из угла нашег времена, занимљиво је уочити промену статуса некадашње авангарде, односно забележити пример њеног трансфера на поље мејнстрима. Јонесков комад данас, у овом обличју, заправо има статус популарног дела, позоришта које је веома блиско широкој публици, у високо естетизованом и дискретно критичком облику, што доказује огромно интересовање публике за представу, увођење њених додатних извођења на фестивалу „Пургаторије”.

У доследном и одмереном Марковићевом тумачењу, ова „Ћелава певачица” је трагично апсурдна мимикрија, вешто избалансирана и прецизно театрализована игра која расплиће приповест о свакодневици два брачна пара, заробљеницима празних, бесмислених заједница и живота уопште. Радњу суверено воде специфично надахнути глумци, међусобно енергетски и комуникацијски усаглашени. Играју уједначено механички, круто и одсутно, као да нису људска бића, већ неке љуштуре, шупљи људи, пуњени сламом, како се метафорички изразио Т. С. Елиот пишући поему о људима који бесвесно тумарају овим светом.

Олга Одановић гради лик госпође Борио, Јонескове госпође Смит, која са изванредном, пригушено пародичном озбиљношћу и опаком намргођеношћу, разрогачених очију, брбља о гомили небитних, бесмислених ситуација, излива бујице речи које откривају пустош њеног бића. Изазовна је понављајућа сцена њеног одсутног шетања у круг, када се чује звоно на вратима, а звонара нема, што је један он индикативних израза света без логике, света изграђеног на нонсенсима нашег света. Бранко Видаковић је њен супруг, господин Борио, који проводи време задубљен у читање новина, кријући се можда тако од њених баљезгарија, суптилно разоткривајући јаловост брачне заједнице. Сандра Бугарски наступа у специфично захтевној улози служавке Мери, која конкретно и метафорички виси током целе представе на галерији изнад њих као да је воштана фигура, криви декор, гурнута у непостојање. Нарочито је изражајна њена сцена изливања преплављујуће туге, када се хистеричан смех претапа у плач, у ридање, у потоп немоћи.

Дубравка Дракић и Момчило Оташевић играју њихове госте, госпођу и господина Лазарија, такође крајње пластично, обезљуђено, блиско критички разобличавајући одсуство живота и свести, малограђанство, али и неразумевање и агресивност у њиховом односу. Млади Оташевић нарочито вешто представља старог Лазарија, оронулог и преуморног од живота, док Дракићева вредно балансира на граници комичног и трагичног, аутентично градећи суштину апсурда, те смеше вештачког задовољства и очаја. Њихова чувена сцена препознавања је попут неког високо естетизованог оперског призора, театрална и мелодраматична, набијена повишеним емоцијама које критички разоткривају живот чудака заточених у свету-лудници. Бранимир Поповић живахно и раздрагано наступа у улози ватрогасног капетана, овде названог Капо Помпијери, са задатком да гаси конкретне и метафоричке пожаре, вођен истинским дечачким шармом, који захуктава сценску динамику, уносећи гунгулу живе физичке радње.

Сцена је, препознатљиво за Марковића, преплављена водом, ликови гацају по њој, као они шаргански губитници, конкретно и метафорички указујући на удављеност у празнини постојања. А тај типични јонесковски грађански салон, блазирано место окошталих форми, без знакова стварног живота, поред фотеље, столица и слика морскога жала, одређује и велики сат чије се куцање може схватити као знак пролазности времена или понављајуће рутине заглављености у ничему (сценографија Тара Лазаревић Кисић, костимографија Марија Марковић Милојев). У том смислу је индикативан и вредан избор кружне драматургије представе, поступак понављања уводне сцене на крају, која затвара пун круг, наговештавајући вечну репризу бесмисла, до бескраја.