Запатиста или Сапатеро

Уго Чавес је толико „забрљао” да га у Америци више нико не може помешати ни са ким. То се, иначе,често дешава политичарима највишег ранга у Вашингтону, а док се није прочуо као ненадмашни скандал мајстор, садашњи потпредседник Дик Чејни је био склон да верује да „Перуанци заслужују бољег председника него што је Чавес”. Они имају свог бољег или горег Алана Гарсију, а Чавес…?

После најновијег пропагандног спота Мекејновог тима, остао је без речи:

Мекејн циља на Обаму, али се на екрану појављује венецуелански председник у свој својој сочно погрдној реторици. „Идите до ђавола, Јенкији” (Узет је инсерт из његовог говора када је из солидарности према Боливији и због сумње да се против њега уз помоћ Америке припрема пуч, избацио америчког амбасадора Патрика Дадија из земље). Мекејнов спикер затим обавештава гласаче да Обама и са оваквим страним лидерима „жели да се сусретне и преговара”.

Чавесу је изгледа толико дојадио Буш да је овога пута изгледа одлучио да оћути, све чекајући да дође до промене у Белој кући:„Сада су усред изборне кампање”, рекао је пун разумевања. „Иду около и нападају Чавеса, то им доноси гласове. Ми ћемо бити стрпљиви и толерантни, нећемо им наплаћивати нападе”, рекао је у редовној емисији на националној телевизији.

А пошто се цео шоу преносио са терена где су америчке компаније са венецуеланским склапале уговоре о новом већем бушењу нафтоносне и гасоносне земље, ту је био и амерички директор „Шеврона”па га је Чавес искористио да пренесе поруке онима којима су упућене:

„Желимо да ваша застава промени свој изглед. Не желимо више да гледамо империјалистички барјак. Желимо да ваш народ постане братски”, рекао је поетски. Јенкији су у темпераментној латино реторици рехабилитовани у браћу, али Мекејн не престаје да „брка лончиће”.

Да је побркао, као његов партијски истомишљеник, Перу са Венецуелом не би било много буке, али овога пута, кандидат за председника најмоћније силе света, „заборавио се око Европе” и помешао шпанског премијера са Емилијаном Запатом, мексичким револуционаром који је основао чувену ослободилачку запатистичку герилу.

Ко је крив шпанском премијеру Хосеу Луису Сапатеру што се слично зове (или бар тако звучи у Мекејновом уху) као некадашњи мексички „црвени вођа”. А при том је још и социјалиста, што се овде у конзервативнијим медијима аутоматски сматра полудиктатором.

Додуше, и новинари који интервјуишу председничког кандидата републиканаца „скачу са теме на тему”. Дотична је испитивала Мекејна о „проблематичним земљама Латинске Америке” да би га усред његовог захукталог говора, како са лидерима какав је Чавес, „нема шта да се прича” (има, нафта, на пример), новинарка упитала за Сапатера…А Мекејн је наставио да одговара да са „њима Америка не преговара”. Новинарка ће опет: „А Сапатеро…?”. Он опет своју песму о попустљивом Обами насупрот његовој чврстини.

Све то и не би било тако страшно да Сапатеро као премијер Шпаније, савезничке земље која има своје трупе у Авганистану, није својевремено, чим је изабран, повукао шпанске војнике из Ирака.Због тога је већ био пао у немилост садашњег америчког председника. Једва су се односи мало изгладили, кад ево новог гафа.

– Још није ни постао председник, а већ га се стидим – пише један Американац у најпосећенијем политичком америчком блогу поводом најновијег гафа сенатора Мекејна. Други пак замера Сапатеру што се удаљава од „праве народне Америке” и навија за Обаму. Већина пак све приписује времешности седамдесетдвогодишњег Мекејна. „Деда је вероватно заборавио да попије своју јутарњу пилулу”, пишу блогери.

А када се то деси, додају други, имаћемо председницу која се разуме у спољну политику јер „види Русију из свог задњег дворишта”. Мисли се, наравно, на Сару Пејлин, гувернерку Аљаске, коју је Мекејн као „бриљантно решење”, ставио на свој тикет. А она сада убрзано учи о спољној политици. Имаће од кога и да научи.