Телевизије неприлагођене особама слабијег слуха

Крај месеца је обично време када ТВ медији износе податке о гледаности сопственог програма. Утркују се ко ће постићи већу гледаност, а притом губе из вида ко то гледа њихове програме и да ли може у потпуности да их прати.

Тако је ових дана први програм Јавног сервиса изнео податак да је у јулу више од 2.200.000 становника Србије гледало њихове програме. Импресиван податак, нема шта, али мањкав. Њихови програми су само делимично могли да се у потпуности прате.

Србија је мала земља, има око 6.600.000 милиона становника и већ годинама показује тенденцију смањивања њиховог броја. Последица тога је стални пораст просечне старости њених житеља (млади одлазе, а наталитет је и даље скроман, упркос мерама државе).

Становници Србије спадају у ред најстаријих у Европи. Просечна старост њених становника је више од 40 година (жене око 44 године, а мушкарци око 41). У Београду, где живи више од петине становништва Србије, изразито доминира старије становништво. По неким проценама, просечна старост Београђана је нешто више од 60 година (велики број ђака и студената који се школују у Београду, као и пословних људи, није обухваћен).

Једна од битних животних карактеристика старијег становништва, поред других здравствених проблема, јесте и слабљење слуха. Нажалост, нико се у Србији не бави утврђивањем броја становника којима је смањен слушни капацитет. То се ни статистички не прати, а то не раде ни струковне организације (савез глувих ни одговарајуће образовне институције), као ни предузећа која се баве рехабилитацијом особа којима је слух ослабио.

Индиректни подаци говоре да од укупног броја становника старијих од 60 година више од 65 процената има слабији слушни капацитет. Та старија популација је доминантни пратилац ТВ медија (наравно, осим у случају спортских преноса и других ванредно интересантних програма). А они у највећем броју случајева нису у стању да у пуној мери прате програм. Једноставно – не чују. Бројне информативне емисије, серије, домаћи филмови, документарни и други програми остају овој популацији недоступни у пуној мери. Ако се њиховом хендикепу (слабија чујност) дода и неадекватан и често немушт и неразговетан изговор, како бројних водитеља и водитељки (ах, како нам недостаје Драга Илић Јонаш), тако и гостију (једна група која се „шета” по бројним ТВ медијима и каналима), слика је више него поразна.

На прсте једне руке могу се избројати програми које прати титловање (или телетекст). По нека серија на Првом програму РТС, Други дневник (катастрофално у режијском смислу речи, уз несинхронизовано преклапање два текста) и Други дневник на Трећем каналу РТС на знаковном језику. И то је то. РТС титловане серије у репризама пушта без телетекста.

Знам да титловање (телетекст) кошта, али нешто се мора учинити. У многим земљама се све титлује, чак и рекламе.

Бошко Раичевић