Фељтони „Политике” као историјски документи

Да није „Политикиних” фељтона бројни читаоци не би сазнали за многе документоване догађаје које је неко (ваљда власт) намерно или ненамерно запретао и крио од шире јавности. Зато „Политици” свака част на одабиру тема које се обелодањују и документовано осветљавају многе догађаје из наше скоре прошлости. Такви су и фељтони „Прећутни злочини над Србима, Јеврејима и Ромима” аутора Ненада Антонијевића и „Немци и Албанци под барјаком Скендербега” аутора Димитрија Фролова, који широј јавности откривају каква су све зверства чинили Албанци уз подршку немачке војске, над Србима на Косову и Метохији. Сазнајемо да су од 1941. до 1945. Албанци побили више од 10.000 или 12.000 Срба, углавном невиних цивила. Масовни погром над цивилима, уз систематско уништавање кућа, отимање сеоских имања, тровање пијаће воде, уништавање воћњака и шума, као и српских богомоља и гробова, није био обелодањиван, наводно због „очувања братства и јединства”.

Захваљујући подацима изнетим у фељтонима сазнајемо да је између 90.000 и 100.000 Срба протерано или интернирано са својих вековних огњишта. Да није ових документованих фељтона, обични грађани не би знали шта се све радило са српским, јеврејским и ромским живљем на КиМ. Кад то није било доступно нашим грађанима, малтене сведоцима свих тих догађаја, како да о томе било шта знају људи из белог света који имају своје проблеме и своје посебне интересе? Кад све то није било познато грађанима Србије, како да то знају људи из Европе, а посебно из Америке?

Подстакнут новим сазнањима о скорашњим збивањима на нашим државним просторима, сматрам да би наши државни органи морали да учине додатни напор да сва та документована грађа доспе до најважнијих фактора у свету који се јавно залажу за мир, истину и правду. Ваљало би да наше државне институције, пре свега Министарство спољних послова, Канцеларија за Косово и Метохију, а не би сувишно било да се у све укључи и Министарство културе и информисања, ове документоване фељтоне (или њихове делове) преведу, штампају као књиге и доставе светским организацијама за мир (Уједињене нације, Савет безбедности, академије наука, појединци који се боре за истину). То би био најмањи државни трошак, а постигао би се најефикаснији начин обавештавања светске јавности о томе ко су и какви су били Албанци борећи се, наводно, за слободу.

Штета је да подаци из документарних фељтона остану само „слово на папиру” без доступности широј светској јавности. Кад би се истини погледало у очи вероватно би се другачије опходили и сви западњачки „борци” за албанско стање ствари. Остаће све без одјека ако наше надлежне државне службе све гледају незаинтересовано и чекају да им неко други одрађује активности које су њихов заветни посао. Да зло буде веће, и у 21. веку наставља се албанско затирање српских знамења по КиМ, пред очима васколиког света.

Јован Вуковић,
Нова Пазова