Расправа испред сеоске продавнице

Последње две недеље уобичајена вербална агресија нагло је учестала за скупштинском говорницом што није неуобичајено, али и међу члановима владе што јесте неуобичајено (спор Веље Илића са Драганом Ђиласом преко његове секретарице). Део јавности се забавља и правда починиоце вербалног деликта стресом и вишком посла (као да они који ћуте не раде), а део са презрењем гледа на све то. Године пролазе а наша политичка култура се не мања набоље. Зашто се код нас вербално насиље сматра нормалним, зашто га толико има и да ли може да се санкционише.

"Вербално насиље представља контаминацију јавног живота и простора, а проблем је што већина политичара сматра да у јавном животу може да прича као код куће или у комшилуку па се тако својим колегама обраћају као да се расправа води испред сеоске продавнице а не да се решавају важна политичка питања од којих зависи судбина државе и друштва", каже мр Невен Цветићанин из Института друштвених наука. "Највећи проблем је што већина политичара не уме да раздвоји приватно од јавног па ако им неко није приватно симпатичан то их блокира да раде у тиму."

Ратко Божовић, културолог, каже да је парадокс то што се обиље глупости неумереношћу поништава. "Што је више глупости мање се примећују. Када се не убијамо оружјем онда то радимо вербално. А то је зато што се фрустрација претвара у агресију, и зато што су људи изгубили осећај да чују друге. Та ружна тутњава речи је компензација за претходне јаде које смо преживели."

Професор др Бранко Прњат са ФПН-а, каже да експанзија простаклука у нашем политичком говору има дубоке друштвене и културне корене. "Епицентар ове појаве која се као пошаст незаустављиво шири и напредује, налази се не само у свеопштој запуштености друштва, већ и у оном традиционалном одвајању политике од сваке културе и духовности. Политика у свом видокругу и нема сферу културе, она је дубоко игнорише и потискује. Она се стога креће, неретко, неким слепим колосеком као осамостаљена друштвена сила и моћ изнад човека и друштва. И та моћ може да игнорише све културне стандарде, да негира устаљене цивилизацијске норме понашања и елементарну уљудност и пристојност. Она се у неким случајевима понаша као разуларена слепа сила којој је све допуштено. То није демократија нити води ка њој, већ сушта супротност демократије. Примитивизам и демократија су неспојиви појмови."

Прњат каже да би анализа политичког говора показала оскудност сваке врсте: оскудност и сиромаштво језика, мисаону скромност, одсуство продуктивних идеја и визија. А изнад свега више него скромно елементарно образовање појединих политичких актера. Уместо разложних расправа које уважавају личност саговорника, у јавним дебатама, често се лансирају увреде, псовке и епитети којима имају за циљ да дисквалификују саговорника. Таквим говором се не долази до истине, чињенице се замагљују, негира се дух толеранције."

Цветићанин каже да је немогуће санкционисати вербално насиље јер би претила опасност да се људима суди за вербални деликт што би било опасно по слободу мишљења. "Свако би требало да каже оно што мисли, чак и по цену вербалног насиља које неће остати некажњено, јер ипак опстају мудрији и разборитији од ових који лупетају. Политичарима склоним језичким несташлуцима ни најгора санкција не би била казна. Највећа казна је та што их неће поново бирати јер их се грађани засите. Уколико грађани некоме ко се тако понаша укажу поверење ту се ништа не може.

Божовић каже да људе који су вербално агресивни треба санкционисати тако што ће бити искључени из "игре". "Балкански бон-тон не може довека да буде овде присутан. У скупштини причају мимо дневног реда и то треба санкционисати јер су неодговорни. А када неко почне да вређа требало би новчано да се кажњава. Председавајући у парламенту не би требало да буде срамежљив, ту нема милости, јер такви уважавају само санкције. Велимир Илић пролази некажњено, јер одржава владу. Разлог за то што нема санкција није разумевање за његов пословни стил. И он злоупотребљава ту чињеницу."

Божовић каже да је наш проблем што смо у претполитичком стању. "Морали бисмо бити културни да бисмо имали политичку културу. Ми смо из ратне опције ушли у провинцијални вулгарни говор. А резонује се да је непријатељ ако не мисли исто па га треба бацити у блато. Мисли се из грла, а не из главе."