СУДИЈА ЗА ЛИНЧ

Црвена звезда је живот, остало су ситнице! То је мера вредности којом је део публике обликовао своје емоције у далеким екстремима: од транса до очаја. Прекјуче је бивши првак Европе коначно победио и тако се докопао наде да се избави зачеља убоге елитне лиге.

Српски фудбал је већ више година другоразредна забава, али и мрачно средиште насиља и криминала. Неколико клупских председника или власника убијено је у мафијашким атентатима. Бивши председник Фудбалског савеза је у бекству, најбољи српски играч свих времена чамио је у ЦЗ-у више месеци.

Имају ли навијачи обавезу да буду бољи од игре? Вероватно не, они с највише махните енергије и не долазе да гледају фудбал. Шта ту уопште има да се гледа! Важно је побећи с депресивне маргине и бити „неко“, макар за пар сати дивљања. Због тога те групе људи, организоване на танкој граници између гомиле и публике, могу да се баве и политиком.

Овде је ионако тешко одредити где престаје политика а где почиње насиље. Кад се завршавају клетве и претње, а почињу туча и каменовање. Тако на улици, тако на стадионима, тако у парламенту. Целу Србију је ухватио па не пушта синдром кратког фитиља.

Навијачи су још деведесетих сместили себе у оквире дневне политике. Тада су тражили промене, певајући Милошевићу и Коштуници с порукама које су најављивале пад вожда. Више пута је полиција покушавала да спречи тај масовни вербални деликт, пењући се на трибине у борбеном распореду.

То је од онда био стални изазов: где год су се срели навијачи и жандарми, углавном је долазило до туче, па ком пендреци ком обојци. Временом, обрачун је за екстремно навијачко крило постао једини смисао одласка на трибине.

Навијачи из деведесетих већ су прерасли своје политичке амбиције. Ништа што су очекивали од фудбала нису добили, све што су тражили у политици – остварено је. Милошевић је пао, дошао је Коштуница, па отишао и он.

Садашње племе је скренуло сасвим десно и, за разлику од својих „предака“ из деведесетих, који су навијали за политички либерализам, ови екстремни дечаци су задојени конзерватизмом. Што ће рећи да би обновили оно што су њихови претходници (и петог октобра) рушили. Једина константа је макљажа с полицијом, ма чија она била. А увек је била режимска, да се не лажемо око тога.

Такви обрачуни су по правилу били спектакуларни, уз врхунску медијску пажњу. Без телевизије све то не би имало смисла. Наравно да је јавност осуђивала свако дивљање, али не и клубови који су се „и даље поносили својим дивним навијачима!“ Сурове туче и разарања постали су неотклоњиво, неговано зло, признање да се пред насиљем не може учинити ништа без буђења легитимне државе. Сви остали механизми били су у стратешкој дефанзиви, потпуно кородирали у постратној Србији.

И тако смо коначно добили пресуду од десет година робије за „навијача“ Уроша Мишића. Пред нежним третманима ужасних недела која се стално одигравају у Србији, ова судска одлука изгледа заиста драконска. Мада је сама за себе логична, независно од „младости починиоца“, којој судско веће није насело.

Паралеле са другим случајевима могле би да заведу, посебно пред сазнањем да многи злочинци лежерно шетају градом и друже се са слободним светом. У овом тешком случају урбаног насиља, жандарму је намењена улога „гутача пламена“, а и целе бакље, у једном дивљачком егзибиционистичком обреду.

Од сваког суда постоји виши суд, и у коначном смислу верујемо у „правду за Мишића“, али и за човека над којим је покушано сурово пржење изнутра. Да ли је он био службено лице или навијач противничког тима, престаје да буде модел одбране дивљаштва.

Ако је држава путем судске власти бранила само себе и своју позицију, онда се од њене строгости мора одузети та нијанса пристрасности. Ако је ово најава нових принципа према насиљу уопште, онда то може бити и добар знак. Кад закон буде штитио све своје грађане (па и жандарме) онда судије неће бити под вербалним линчом зато што су осудиле покушај реалног.

Зато и потез некада великог клуба мора да изазове чуђење, бар због начина на који су играчи исказали солидарност с Мишићем. Не зна се да ли је то само протест због висине пресуде или због пресуде уопште. Је ли тај момак прототип идеалног звездаша, онај кога Звезда жели као део неговане публике? Или се можда мисли да је сав тај патетични циркус пут да се умилостиве они дивни навијачи који због фудбалског суноврата шамарају играче и демолирају њихове аутомобиле? Са жртвом није било јавне солидарности, у том систему вредности насилник је добио њен ореол.

Апологија насиља би могла да нас подсети на многе болести друштва, али без много наде да их се решимо. Шта са епидемијом злочина међу ђацима? Можемо да замислимо и овакву адвокатску бравуру за пубертетлију који много чешће потеже нож него оловку: „Господине судија, он је имао јако мучно детињство и зато сада коље по школама!“