Насмејани пинк феминистички ескапизам

Фасцинира површност у ономе што су писци сценарија Грета Гервинг и Ноа Баумбах, у филму „Барби“ у режији Гервингове, провукли између редова о феминизму и мушкој угрожености од, рекла бих, њима „принудно наметнуте“ политичке коректности. Међутим, иза те доминантне слаткасте површности крију се и неке паметне ствари. Да није фантазије и маште у шта се повремено бежи, стварни свет тешко да би се могао преживети.

Пред очима биоскопских гледалаца је тај маштовито сценографски и маестрално постпродукцијски оживљени пинк свет Барбиленда који је послужио Холивуду за згодан универзум и уносан садржај за филмску причу о прелепој и дуго обожаваној луткици Барби. Наравно, тиме се на неки начин показује да су филмска уметност и креативност изгубиле битку против великих брендова попут „Матела“ ( Барбикиног творца и произвођача). Пластичне лутке ће се, после неког времена тихог „изгнанства“ из многих домова након гласних дебата на рачун њене штетности по здрав и исправан развој девојчица, поново масовније производити, продавати и куповати, капиталистичко конзумерство свега пратећег што иде и уз лутку и уз филм већ цвета, продуцент „Ворнер брос“ задовољно трља руке, медији имају о чему да „наглабају“ а социолози и филозофи да дебатују, а и номинације за Оскара се смешкају за сценографију и глумце. Можда и за сценарио, уколико гласачи за Оскара у својим главама надограде оно што су у подтексту загребали Гервингова и Баумбах, пласирајући повремено интригантне поруке и наратив постфеминизма. Што се саме режије тиче она је у потпуности стављена у службу приче и ликова и у концепт творевине која треба да представи неку врсту савршеног феминистичког ескапизма, уз употребу визуелно естетског претеривања и онога што се може звати „адекватни кичерај“...

Лично, контакт са лутком о којој сада говори филм Гервингове нисам имала. Генерација сам из њене далеке праисторије, отприлике оне која се види у згодној уводној сцени-цитату из Кјубрикове „Одисеје“ (само што се уместо монолита овде појављује Барби), а у време када је она харала у мом дому су ноћу спавали а дању ратовали „Бетмени“, „Супермени“, „Спајдермени“ и остали „менови“ јер сам подизала мушко дете, које је тек када је обркатило схватило да би повремено могао да буде и даса као Кен.

Је ли луткица Барби осмишљена да буде савршен узор феминисткињама које не виде себе само као мајке и домаћице у том огромном свету патријархата? Или је она смишљена од стране мушког креатора да буде подметнуто куквичје јаје у освешћени женски свет и само замаже очи свима онима жељним равноправности родних улога? Јер, Барбика може да буде баш све: и савршена лепотица и доктор и председник и добитница Нобелове награде. Може да буде свих боја коже, а еволуција јој је допустила да се појави и у нешто дебљем издању, чак и са инвалидитетом, па и са трудничким стомаком. Једино што је у том сноликом Барбиленду остало заувек недопустиво су равна стопала и целулит.

Чак је и улога увек небитног Кена у сушини остала непромењена. Кен је у индустрији играчака био и остао споредан и недовољно поштован. Барбика има све и њој је сваки дан добар, а сиротом Кену је добро само кад га она погледа ( и када му се јави нада да би могао да заврши у њеном кревету...). Кен је схватио да није тако и у реалном свету, далеко изван Барбиленда, ту је мушкарац и даље „бог и батина“, може да буде и Клинтон, а све је то својим повремено будаластим али и често и забавним хумором као и рафалном паљбом филмских и стварно животних клишеа покушао да покаже и „докаже“ филм „Барби“. И је ли заиста у томе успео с обзиром да је већ оборио многе славне рекорде зарада на биоскопским благајнама широм света и то усред лета када масовнијој посети биоскопима реално време и није? Или, шта је то толико магично привлачно гледаоцима старости основаца и млађих тинејџера (и родитељима у њиховој пратњи), иако ово и није филм за децу, те тако масовно са радошћу гледају догодовштине у пинк свету Барбиленда у филму у којем су сви надолазећи проблеми (заплети и подзаплети) пласирани кроз холивудско ушећерену комичност?

Можда је одговор и у томе што је генерацијски омиљена „Мателова“ лутка коначно оживела и проговорила, чак почела да размишља и о смртности. Другим речима – добила је и мозак и људско тело и све то првенствено захваљујући љупкој глумачкој изведби глумице Марго Роби (не могу да замислим бољи избор за ову улогу од ње). Можда и зато што тег комике у наративној сржи често превагне на страну „тупавог“ Кена, односно глумца Рајана Гослинга који га тумачи изванредно надахнутим комичарским средствима због чега не би изненадило да освоји Оскара. Стиче се утисак да су и Марго и Рајан у својим бајколиким улогама, у којима има елемената и мјузикла и плеса, много уживали и то њихово уживање прелива се и на гледалиште.

Уживала сам и сама, као једина одрстала особа у дворани „Роде синеплекса“, међу дотераним девојчицама и дечацима основношколског узраста. Грешна ми душа, јесам ли ја то олако прешла преко првобитног утиска вређања интелгенције ружичастом површношћу, наметањем конзумерских (мора се имати ово) навика и наметањем културе које као да нема изван капитализма? Ако и јесам, нека сам. Барем ми се мозак тих неких два сата одморио.