Једногласан став најугледнијих српских филолога

Декларација о границама српске књижевности усвојена је на Четвртој интеркатедарској србистичкој конференцији одржаној 24. и 25. јуна у Тршићу уз закључак да она треба да буде један од стратешких докумената приликом утврђивања траса наше културне политике. То је пети у низу докумената које су до сада донели најугледнији српски филолози на досадашњим интеркатедарским конференцијама које се одржавају једном годишње. Сврставају се међу најзначајније за србистику и све су резултирале запаженим декларацијама.

Председник програмског одбора србистичких конференција у Тршићу до сада је био проф. др Милош Ковачевић, и био је уредник првог оваквог скупа који је означио почетак заједничког рада српских филолога на решавању најбитнијих питања српског језика и књижевности. Затим, уредници су били универзитетски професори Бошко Сувајџић, Александар Милановић, Славко Петаковић, а уредник следеће године биће проф. др Вељко Брборић. На досадашњим конференцијама, између осталих, плодове научноистраживачког рада излагали су и академик Јасмина Грковић Мејџор и колеге професори доктори Александар Јерков, Михаило Шћепановић, Слободан Владушић, Виктор Савић, Милорад Пуповац и многи други.

У првим пасусима нове декларације србиста пише да се границе српске књижевности не могу потпуно прецизно одредити, да се подударају с границама могућности интерпретације књижевне прошлости и актуелног стварања у којој ће се њихов смисао мењати, али не и национални предзнак.

„Данашње границе српске књижевности као целине представљају исход свеобухватне интерпретације одређења граница српске књижевности у посебним епохама њене историје. С обзиром на традицију интерпретације разликовања српске од других књижевности, у вези са савременим односом према границама српске нације, културе и књижевности, обухватају „целокупни корпус српске књижевности: народну, стару (укључујући и дубровачку књижевност) и нову књижевност”, како је наведено у Декларацији о канону српске књижевности”, наводи се у новој декларацији.

Представа о националности српске књижевности, сагласни су србисти, изграђује се упоредо са српском нацијом-државом, која је установљавањем академске дисциплине историје књижевности стварала симболички темељ српске нације. Такође, наводе да „као и све границе успостављене одлуком на основу незакључивог низа својстава, границе српске књижевности, па онда и сама српска књижевност као предмет, не могу се потпуно прецизно одредити”. Експерти у декларацији наглашавају да је неопходна „скрупулозност истрајног рада на очувању граница српске књижевности интерпретацијама чија ваљаност почива на верности оним особеностима српске националности успостављеним интерпретативном традицијом, чије би напуштање или мењање до непрепознатљивости оспорило осећање трајања српске нације”.

За ваљано интерпретативно одређење националних граница српске књижевности србистичке катедре истичу уважавање пет критеријума, међу којима је први „јединство српске нације, културе и књижевности без обзира на државне и регионалне разлике”. Као други, прецизирају: „Битна је иницијална одређеност српства православљем, које је од самог почетка, од времена Светог Саве, било отворено за утицаје са стране. Све то одражено у књижевности подједнако је српско, баш као и различити језици и поетике.” Под три истичу да „српска књижевност нема претензија на обухватање, унутар истих националних граница, оних заједница које су Србима блиске језиком и делом народних традиција, али које себе не одређују као српске”.

Као четврти услов наводе тежњу „ка што јаснијем одређењу граница српске књижевности не ради њеног изоловања, него ради прецизирања предмета српске књижевности како би се омогућило боље разумевање њеног односа са другим књижевностима током целог њеног трајања, од појаве усмене и средњовековне књижевности уз примање византијских утицаја, до данашњих разноликих размена са широким кругом светских књижевности и култура”. Пети принцип је „Разумевање појава двоструке припадности (попут дубровачке књижевности и делова народне књижевности) као начелне особености интерпретативно одређених граница које у међусобном додиру могу испољавати асиметричност, и као конкретне особености српске књижевности стваране на језицима који су, упркос лингвистичкој идентичности, другачије симболички одређени као инструменти несрпских култура.”

Тиме се и завршава декларација у коју је „Политика” имала увид, о којој је већ писала и узгред, од свих медија једино је наш лист извештавао о интеркатедарским србистичким конференцијама са самог скупа – из Тршића.