Многи филмски ствараоци се окрећу серијама

Књига „Критички водич кроз српски филм 2018–2022”, аутора Зорана Јанковића и Ђорђа Бајића, у издању Филмског центра Србије, недавно се појавила у београдским књижарама. Са ауторима овог дела разговарамо о томе постоји ли данас критика и колико се уопште цени.

– Критика постоји и увек ће постојати, с тим да је приметно скрајнута у односу на нека срећнија времена. Раније су све дневне новине и сваки недељник имали своје критичаре, данас се то, из овог или оног разлога, знатно проредило. Критике има све више на друштвеним мрежама, али је неопходно да постоји и она званична, пласирана у медијима, јер је обично усредсређенија и свеобухватнија, барем се ми трудимо да тако буде када је реч о нашим текстовима. Није довољно написати „допада ми се” или „не допада”, то треба и ваљано образложити – каже за „Политику” Ђорђе Бајић.

Према речима Зоран Јанковић, професионалну критику данас није нимало лако пласирати у званичним медијима, могућности су се по том питању знатно сузиле у односу на време када су ови аутори почињали, пре двадесетак година. Ситуација се на томе пољу, услед потере за ионако увек варљивим брзим профитом, истински радикализовала.

– Филмска критика је уступила место естрадним и вестима из сфере лајфстајла – уочава Јанковић.

„Критички водич кроз српски филм 2018–2022” анализира све српске дугометражне филмове настале и приказане током последњих пет година, а који су притом имали фестивалски и биоскопски живот.

– Наше критике пружају смернице да ли су, према нашем мишљењу, кинестетски успели и вредни гледања – појашњава Јанковић.

Реч је о наставку књиге „Критички водич кроз српски филм 2000–2017”, коју такође потписују ови критичари, у којој су такође желели да обухвате комплетну српску продукцију.

– Нисмо правили селекцију по домету и постигнућу: ту има правих бисера, али и знатно мање успешних остварења, а све са намером да српски филм прикажемо у његовој целости – подвлачи Бајић. Додаје да у својим критикама износе свој суд и виђење, истовремено информишући читаоце о каквом је филму реч. Жеља им је да својим текстовима пруже довољно информација како би свако за себе могао да одлучи да ли је у питању филм по његовом укусу, па макар се ауторима ове књиге и није допао.

– Да ли је критика конструктивна или не увек зависи од низа фактора. Пре свега од самог критичара, његовог стила и циља који има кад пише. Када су аргументи добро образложени, они имају тежину и треба их узети на разматрање. Додуше, има доста аутора који једноставно не желе да прихвате критику, не занима их шта други мисле, а неки се и наљуте када прочитају нешто што им не одговара. Али и таквима критика може да буде од користи – да истрају на тешком путу да се ослободе окова нарцистичке кратковидости – објашњава Јанковић.

А како сагледавају данашње ауторе и филм, када је телевизија доминантна и када се све већи број филмских аутора управо окреће телевизији?

– У Србији тренутно делује велики број изузетно талентованих и занимљивих аутора свих генерација, то је наше велико богатство. Филмом се активно баве бројне генерације, а српски филм представља и та постојана трансгенерација лепеза аутора и ауторки. Треба им пружити шансу, јер снимити филм није нимало лако, скупа је то уметност, па је подршка државе неопходна. Телевизијски садржај је и код нас све квалитетнији протеклих година, многи филмски ствараоци окрећу се серијама – у годинама које долазе то ће бити све чешће. Ипак, филм је филм, најпрестижнији је, и суштински ништа никада неће моћи да га занеми – мишљење је Јанковића.

А на наше питање – где пласирати филмску критику, поготово у времену када се све мање читају текстови, Ђорђе Бајић сматра да је потреба за критиком и даље ту, иако је чињеница да се све мање чита него раније.

– Она ће увек бити присутна, можда само у неком другом облику у односу на онај на који смо навикли – наглашава.

И за крај, шта их мотивише да пишу?

– Љубав према филму – из цуга одговара Бајић. А Јанковићев мотив је да помогне да филм на овим просторима и у овим неусловима вишка садржаја, а мањка гледалачког времена, а на жалост и пажње, поврати што замашнији део свог некадашњег значаја.