Mnogi filmski stvaraoci se okreću serijama

Knjiga „Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022”, autora Zorana Jankovića i Đorđa Bajića, u izdanju Filmskog centra Srbije, nedavno se pojavila u beogradskim knjižarama. Sa autorima ovog dela razgovaramo o tome postoji li danas kritika i koliko se uopšte ceni.

– Kritika postoji i uvek će postojati, s tim da je primetno skrajnuta u odnosu na neka srećnija vremena. Ranije su sve dnevne novine i svaki nedeljnik imali svoje kritičare, danas se to, iz ovog ili onog razloga, znatno proredilo. Kritike ima sve više na društvenim mrežama, ali je neophodno da postoji i ona zvanična, plasirana u medijima, jer je obično usredsređenija i sveobuhvatnija, barem se mi trudimo da tako bude kada je reč o našim tekstovima. Nije dovoljno napisati „dopada mi se” ili „ne dopada”, to treba i valjano obrazložiti – kaže za „Politiku” Đorđe Bajić.

Prema rečima Zoran Janković, profesionalnu kritiku danas nije nimalo lako plasirati u zvaničnim medijima, mogućnosti su se po tom pitanju znatno suzile u odnosu na vreme kada su ovi autori počinjali, pre dvadesetak godina. Situacija se na tome polju, usled potere za ionako uvek varljivim brzim profitom, istinski radikalizovala.

– Filmska kritika je ustupila mesto estradnim i vestima iz sfere lajfstajla – uočava Janković.

„Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022” analizira sve srpske dugometražne filmove nastale i prikazane tokom poslednjih pet godina, a koji su pritom imali festivalski i bioskopski život.

– Naše kritike pružaju smernice da li su, prema našem mišljenju, kinestetski uspeli i vredni gledanja – pojašnjava Janković.

Reč je o nastavku knjige „Kritički vodič kroz srpski film 2000–2017”, koju takođe potpisuju ovi kritičari, u kojoj su takođe želeli da obuhvate kompletnu srpsku produkciju.

– Nismo pravili selekciju po dometu i postignuću: tu ima pravih bisera, ali i znatno manje uspešnih ostvarenja, a sve sa namerom da srpski film prikažemo u njegovoj celosti – podvlači Bajić. Dodaje da u svojim kritikama iznose svoj sud i viđenje, istovremeno informišući čitaoce o kakvom je filmu reč. Želja im je da svojim tekstovima pruže dovoljno informacija kako bi svako za sebe mogao da odluči da li je u pitanju film po njegovom ukusu, pa makar se autorima ove knjige i nije dopao.

– Da li je kritika konstruktivna ili ne uvek zavisi od niza faktora. Pre svega od samog kritičara, njegovog stila i cilja koji ima kad piše. Kada su argumenti dobro obrazloženi, oni imaju težinu i treba ih uzeti na razmatranje. Doduše, ima dosta autora koji jednostavno ne žele da prihvate kritiku, ne zanima ih šta drugi misle, a neki se i naljute kada pročitaju nešto što im ne odgovara. Ali i takvima kritika može da bude od koristi – da istraju na teškom putu da se oslobode okova narcističke kratkovidosti – objašnjava Janković.

A kako sagledavaju današnje autore i film, kada je televizija dominantna i kada se sve veći broj filmskih autora upravo okreće televiziji?

– U Srbiji trenutno deluje veliki broj izuzetno talentovanih i zanimljivih autora svih generacija, to je naše veliko bogatstvo. Filmom se aktivno bave brojne generacije, a srpski film predstavlja i ta postojana transgeneracija lepeza autora i autorki. Treba im pružiti šansu, jer snimiti film nije nimalo lako, skupa je to umetnost, pa je podrška države neophodna. Televizijski sadržaj je i kod nas sve kvalitetniji proteklih godina, mnogi filmski stvaraoci okreću se serijama – u godinama koje dolaze to će biti sve češće. Ipak, film je film, najprestižniji je, i suštinski ništa nikada neće moći da ga zanemi – mišljenje je Jankovića.

A na naše pitanje – gde plasirati filmsku kritiku, pogotovo u vremenu kada se sve manje čitaju tekstovi, Đorđe Bajić smatra da je potreba za kritikom i dalje tu, iako je činjenica da se sve manje čita nego ranije.

– Ona će uvek biti prisutna, možda samo u nekom drugom obliku u odnosu na onaj na koji smo navikli – naglašava.

I za kraj, šta ih motiviše da pišu?

– Ljubav prema filmu – iz cuga odgovara Bajić. A Jankovićev motiv je da pomogne da film na ovim prostorima i u ovim neuslovima viška sadržaja, a manjka gledalačkog vremena, a na žalost i pažnje, povrati što zamašniji deo svog nekadašnjeg značaja.