Срби су добри само када беже – зашто православно гробље узнемирава богате Арапе

Историјски инжењеринг. Само тим речима се може описати настојање Бошњака да узрок сукоба у тој земљи као и све оно што је проистекло из потписивања Дејтонског споразума, прекомпонују и прилагоде својим националним интересима.  У том процесу нема месту истини, срамота не постоји, важан је само циљ. Резултат тога видљив је већ сада, али кренимо редом.

Слика прва

На простору бивше заједничке државе, Јајце је било познато као место где је  рођена авнојевска Југославија. Музеј је обновљен, поставка веома коректна. Без замерке. Особље је љубазно, спремно да одговори на свако питање.

Али, када посетиоци изађу и крену шетњом кроз Јајце, у главној улици ће их сачекати споменик настрадалим Бошњацима у протеклом рату. Низови имена погинулих у борбама, изнад којих је уклесано објашњење намењено посетиоцима са стране. А, оно каже да је на Босну и Херцеговину 1992. године извршена агресија и да је над Бошњацима почињен геноцид.  

Горак укус и бес. У Јајцу су уочи рата Срби чинили између четвртине и трећине становништва. Они су маја 1992. године протерани, српска црква је срушена. У томе Бошњаци, ни данас не виде ништа спорно.

Али, када су снаге Војске Републике Српске у октобру исте године заузеле тај град, то је била агресија. Чудна нека логика. Када беже Срби ту нема ништа спорно. Када беже муслимани ( у то време су се и сами тако звали) то је агресија. Тезу о геноциду боље да прескочимо. То је осетљива тема.    

Слика друга

Срби су у Бугојну 1991. године чинили трећину становништва. Данас у том граду и околини живи тек нешто више од два посто Срба. За њих тамо више нема места. Ако нису научили ништа из усташких покоља у мају и августу 1941. године, ваљда је након овог рата све постало јасно. Ако неко још има неку дилему у вези са тиме, подсетиће га ратна застава муслиманских снага из времена рата. Наиме, на улазу у  Чипуљиће, који су шире познати као место одакле потичу Вучићи, којима припада  и председник Србије, вијори се застава Армије Босне и Херцеговине. Тако се зове и улица која води у Чипуљиће. Чему то није јасно, јер су на простру Бугојна ратовали Муслимани и Хрвати. Коме сметају преостала два процента Срба па морају да са ратним заставама обележавају територију. Можда је то порука управо председнику Србије, чијег деду су убиле усташе.  

Иначе, можемо само да замислимо какву би хистерију у Сарајеву изазвале заставе са обележјем Војске Републике Српске.

Слика трећа

Место Тарчин налази се између Коњица и Хаџића. Код Срба је познато по логору у који су затварани од 1992. до јануара 1996. године. Многи од њих су настрадали због лоших услова у бившем силосу, неки су погинули док су копали ровове на првој линији фронта а неки су и јавно погубљени.    

Данас у околини Тарчина ничу затворена насеља за богате Арапе. Изоловани су луксузним комплексима, прија им клима. Али, да би дошли до својих вила, када се искључе са аутопута, морају да прођу поред православног гробља. А то им смета. Толико, да су уз ограду гробља засадили тује које су сакриле трагове да су ту некада живели Срби. Мада, можда их узнемирава крст као симбол хришћанства.

Мање од километра даље, старом магистралом према Иван седлу, у Врбањи се муслиманско гробље налази одмах поред пута. То никоме не смета. Нема туја.