Алпске олује над Балканом

Крајем јула и почетком августа Балкан је био на удару разорних олуја које су опустошиле, поплавиле и нанеле огромну штету на широком појасу Балкана од Словеније до Црног мора. Занимљиво је да су олујни облаци обично формирани у јутарњим часовима изнад Алпа да би, не водећи рачуна о етничким и државним границима, током дана тутњали као тасманијски ђаво из цртаног филма о Душку Дугоушку, све док се увече не би удавили у Црном мору.

Овај процес могао је да се прати у реалном времену на свим доступним метереолошким апликацијама. Судећи према све учесталијим текстовима појединих швајцарских листова, пре свега „Ноје цирхер цајтунга”, изнад Алпа се припрема и политичко невреме које би могло да нанесе велику штету свима који живе на Балкану.

Текстови намењени пре свега регионалној публици, али и доносиоцима одлука у ЕУ и САД срочени су тако да код читаоца изазову емоционалну реакцију и продубе осећај непријатељства између народа. Тако, на пример, колумниста тог листа Александер Норберт тврди да амбиције за „великом Србијом” угрожавају мир на Балкану. Та етикета која је својевремено успешно залепљена Милошевићу, мада избледела од старости и похабана од претеране употребе и данас се користи првенствено у пропагандне сврхе јер је за озбиљну анализу неупотребљива. Наиме, „велика Србија” подразумева залагање за политичко уједињење и запоседање територија на којима живе Срби. Нико политички релевантан у Србији, међутим, било да је на власти било да је у опозицији нема такве амбиције и све што се наводи у прилог тој тези је нејасна, из контекста извађена Вулинова синтагма „српски свет”. Србија је признала и подржава територијални интегритет свих бивших југословенских република у којима живе Срби. Једини ко у региону јавно пропагира идеје политичког обједињавања припадника његовог народа, односно стварања „велике Албаније” и мењања граница је Норбертов мезимац Албин Курти.

Андреас Ернст у истом листу категорички инсистира да се Србији не сме дозволити да неминовни губитак „своје бивше покрајине” надокнади територијом Републике Српске. Овде је занимљиво да се као проблем види компензација као облик компромисног решења, а не непринципијелност у решавању постјугословенске драме. Свако ко је заиста заинтересован за очување БиХ морао би се истим жаром борити и за очување мултиетничке Србије.

Но, изгледа да је управо у том грму зец. Почетком јуна бивши високи представник у БиХ Кристијан Шварц-Шилинг у ауторском тексту за Дојче веле, свестан чињенице да кључну реч у политици Запада на Балкану имају САД, отворено и нимало дипломатски стаје на страну господина Мендеза председника спољнополитичког одбора америчког сената, критикујући актуелну политику америчке админстрације коју воде Дерек Шоле и Габријел Ескобар, чији је основни задатак да на овом простору обезбеде мир и стабилност и одстране руски утицај.

Некадашњи министар у Коловој влади је искусан политичар и могуће је да препознаје тенденцију САД да решењу балканског чвора приступи свеобухватније са основном циљем да стабилизује Балкан. Занимљиво је да је пре извесног времена један, такође амерички, покушај прагматичног решења односа Београда и Приштине блокирала немачка канцеларка и Колова наследница одлучним противљењем подели Косова.

Сада се, судећи према том тексту, актуелна америчка политика у региону покушава осујетити спиновањем које нема везе са основном тезом. Тако се, рецимо, као аргументи за промену америчке политике наводе питања зашто САД сарађује са Вучићем који, наводно, има чврсте везе са Путином, следи Милошевићеву етнонационалистичку политику и има односе са криминалним миљеом. Ниво аргументације сведочи да је реч о класичној замени теза. Настрану што су наведене тврдње проблематичне и ничим поткрепљене, већ оне немају везе са кључном темом на коју се односе ‒ уређењем политичких односа на Балкану. Другим речима, проблеми у БиХ и у Србији на КиМ односно, албанско, српско и бошњачко национално питање постоје пре, а постојаће и после Вучића уколико им се сада не приступи озбиљно. Вучић је битан само у мери што је спреман да уложи истински напор да допринесе решавању тих проблема – али, наравно, не на штету Србије.

Може се разумети зашто господин Шварц-Шилинг има аверзију према решењима која би Балкански простор редефинисала у складу са етничким принципом – мада је тај принцип већ примењен у бившим југословенским државама које су постале чланице ЕУ. Међутим, он се не залаже за приступ који би ослабио све етнонационализме већ искључиво говори о српском етнонационализму. Отуда је „нова политика” старо залагање за уређење Балкана искључиво на штету најбројнијег народа и државе Србије. Да би се то постигло, само по себи се као решење намеће јачање свих балканских национализама осим српског – а то је далеко од прокламоване аверзије према етнонационализму.

Онај ко заиста има аверзију према етнонационализму морао би да се залаже за пријем свих држава западног Балкана у ЕУ у постојећим границама. У супротном, залагање за „нову политику на западном Балкану” има конкретан политички циљ слабљење Србије, а у крајњој линији њено свођење на, како се некада говорило, Београдски пашалук. Из тог угла посматрано Србија никада неће бити довољно мала да не би била претња за мир на Балкану.

Да не бисмо остали у сфери теорија завере треба одговорити на питање зашто би било ко постављао такав циљ?

Према једном гледишту потребно је да се ослаби кључни руски савезник на Балкану. Према другом гледишту, слабљење Србије је директна последица притиска локалних етнонационализама. Постоји и мишљење да је реч о потреби политичких кругова у Берлину да се ослаби Србија као брана немачком експанзионизму на Балкану. Не треба, на крају, искључити ни ирационалне моменте који су везани за историјско памћење, а вероватно би се могло наћи још мање или више образложених објашњена јер у сваком од постојећих има нелогичности.

Било како било, ако се прихвати политика слабљења Србије – заоденута у плашт борбе против великосрпског хегемонизма, нико не може гарантовати да се убрзо неће отворити питање државности друге „бивше српске покрајине” Војводине као доброг примера мултиетничке државе којој на путу стоји Србија. Када се ствари поставе непринципијелно, односно када се једном истиче етнички, а други пут принцип Бандитерове комисије, онда је то сигуран пут који води у конфликте.

Србија наравно нема могућност да се сама одупре немачком утицају. Француска, а затим и Русија које су током нешто више од једног века у тој тежњи подржавале Србију данас, из различитих разога, немају ту моћ. Једина сила која томе може стати на пут су САД.

Нема сумње да у политици САД према Балкану постоје различите струје. Тешко је сада рећи која од њих ће однети примат. Искуство с краја прошлог века сведочи да је Милошевић веровао да ће очувати територијални интегритет Србије ако не буде доводио у питање територијални интегритет Хрватске и Босне и Херцеговине. У томе је имао подршку САД. Из тога разлога је на Западу слављен као фактор мира и стабилности, али је када је требало заштити интегритет Србије означен је као „балкански кољач”.

Милошевићу се у Србији замера да због сукцесивног приступа и поверења које је имао у америчку политику, Срба данас готово да нема ни у Сарајеву ни у Хрватској ни на КиМ. То питање је дискутабилно и отвара потпуно нову тему, али је несумњиво да се сваки покушај развезивања балканског чвора мора колико је то могуће одвијати симулатно. На то упозоравају и текстови који се попут олујних облака роје у пределу Алпа.

Професор на Филозофском факултету у Београду