О човеку једном и нашим срцима

Наслов овог дописа је чудан али примерен овом времену и свету који као да је сишао с ума. Састоји се од два дела.

Први је прекор који је дете од четири године упутило оцу због сузбијене жеље да аутоматом на батерије, који осипа ватру, „побије” све око себе. На упозорење детету да добар човек то не ради, четворогодишње дете је љутито узвратило оцу прекором: „Човеку један!” Очигледно је разумело да је добар човек реметилачки фактор у његовој игри. Тако је човек, и то добар, изгубио своју вредност – страст потенцијалног убице избила је у први план. Питање је да ли ће се она васпитањем укротити код овог детета или ће остати да тиња до прве прилике за злодело, а да не осети ни миг покајања. Онда се питамо – зашто? Одговоримо поновним питањем: Зашто су нам продавнице пуне дечјег оружја, од ножа до ракетних система, укључујући и разне делове војне и полицијске опреме, да и не говоримо о бројним ратним играма на рачунару? Ради „забавне трговине” и профита или можда верујемо да ћемо тако однеговати љубав према војном и полицијском позиву? Чак и не слутимо могућност да ће неко од те деце, играјући се том опремом, бити инфицирано неизлечивим поривом убице. Прекор „човеку један” ових дана нам показује своју безумну, закулисну димензију: „Ја сам херој. Придружи ми се да убијамо заједно!”

Да ли је и етничко чишћење рецидив таквог васпитања?

Други део наслова повезан је с поменом трагедије у ОШ „Владислав Рибникар”. Враћа нас на 29. страну „Политике” од 10. маја са осам ведрих, насмејаних дечјих ликова и њиховим анђелом чуваром који се с њима преселио у вечност; на најаву нових масакара и хапшења, да се слично не понови и на стране амбасадоре док одају почаст пострадалима у два масакра у Србији. Иако се слави Дан Европе, „њихова срца нису спремна за весеље и за славље”. Можда приватно тако осећају и мисле. Ко да им верује када, по свом позиву, дипломате не могу имати једно лице, ни срце ни душу? Полажу цвеће како им се наложи.

Већ неколико деценија нам за њима пелен ниче (кафић „Панда”, 1999. година, погроми 2004. године, Старо Грацко, Гораждевац...). Желе нас у ЕУ, само им још мала Србија недостаје да буду комплетни. Чак су почели да се обрћу у пропагандним програмима као нека изузетно вредна роба без које не вреди живети. Само који сат касније у дневнику потврдише да се радују што су Србији увалили неколико „споразума” с Приштином и што се ЗСО и даље крчка. Потом додају да Србија мора да уведе санкције Русији, да призна „државу Косово” и да испуни бројне друге њихове услове и захтеве. Стигли су чак и до првог тестирања функције „државе Косово” на целој територији – инсталирана косовска полиција и техника и на северу Космета. Само што нису рекли: па ви сте то усмено и(ли) писмено прихватили. Не знамо да ли нас и наша власт вара или нам полицијске контејнере на узурпираној земљи на северу Космета, косовску заставу и друга државна обележја намећу само странци.

Притисци и условљавања сасвим сигурно нам долазе са Запада. Истовремено смо толико важни као последња препрека глобализованој Европи (сем Русије с Белорусијом и Украјином „као колатералном штетом”, попут нас 1999. године) да ЕУ, УК и САД не могу без нас, а на другој страни толико немоћни да се одупремо покоравању да нас гњаве сваком неправдом, како бисмо пристали на беспоговорну послушност. Наша бојазан да бисмо редуковањем интересовања за ЕУ интеграције могли да изгубимо претприступне инвестиције из фондова Запада држи нас на удици ЕУ и САД, које нам, с друге стране, не заврћу славине, бојећи се и саме да бисмо се потпуно окренули интеграцијама с Истоком. Делује као да нам се насиље, убиства и масакри пресликавају са западних матрица, планирано дозирају и убацују да нам зло од горег буде.

Питали бисмо их зашто не пробају да и Србију са две аутономне покрајине прихвате онако како су признали државност осталим републикама у наслеђеним границама из СФРЈ, а да постојање Срба у другим републикама бивше СФРЈ уваже са свим људским правима, без претензија на промене државних граница. Онако како Србија уважава права Мађара, Албанаца, Бошњака, Хрвата и свих других народа на својој државној територији. Да се крајем прошлог века више радило на култивисању међунационалне трпељивости, уместо на етничком чишћењу, било би далеко боље свима нама на заједничким просторима – (н)и на Истоку (н)и на Западу.

У интересу трајног мира, политички императив је уздизање међунационалне трпељивости на хуманим и праведним основама – поштовање прожимања култура и тековина цивилизације. Очување националног идентитета, кад не угрожава своје окружење, није зло, док свако етничко чишћење има корен у непрепознавању човека и у лицемерју („Човеку један!” и „Наша срца нису спремна за весеље и за славље.”). То зло, уз отворену или прећутну подршку Запада, и даље нам се изражено понавља на Космету, у Хрватској и БиХ. Зрело је за промену, ма колико звучало невероватно.

Миодраг Србљак,
Краљево