Нова историја Њујорка

Редитељка Мирјана Вукомановић, која у последње време сама продуцира и снима своје филмове, ових дана у Београду монтира документарни филм и серију „Космопролетери или See You After The Revolution”о протестима у Њујорку, за који је током протеклих осам година снимила чак 60 сати материјала.

– Прича филма почиње 11. септембра 2000. године на Јунион скверу када је покренут нови тренд слободног протестовања. После терористичког напада на Њујорк, народ је спонтано почео да се окупља на том тргу. Била сам тада у Њујорку и за мене је било фасцинантно да многи имају потребу да нешто кажу, а да за то нема другог начина сем на протесту. Спонтано сам почела да снимам та окупљања, јер до тада нисам видела такву Америку. Пре неколико месеци Јунион сквер је одузет Њујорчанима и на том месту ће бити изграђен хотел. Недавно су тамо говорили глумци Ричард Гир и Алек Болдвин, а многи праве живи зид и бране трг. Међу демонстрантима се издваја Џефри Бленк који је направио коалицију „Стоп полицијској држави” у којој едукују људе о њиховим правима – објашњава редитељка у разговору за наш лист и додаје да је слобода говора главна тема њеног новог филма.

Америка има савршене законе на којима им можемо позавидети, али они се не спроводе. Јунаци мог филма желе да се спроводи слобода говора и желе да промене друштво набоље, додаје Мирјана Вукомановић, која је снимала и кулминацију незадовољства Њујорчана 2004. године, током посете председника Џорџа Буша.

О томе шта се тада дешавало испричала нам је:

– Њујорк је тада подсећао на Београд из 1996. године, а ухапшено је око 4.000 људи. То се није приказивало на телевизијама, а тек сада америчка штампа пише о одштетама које ће демонстранти добити. Иначе, велика је разлика између америчких демонстраната данас и оних из чикашког хипи покрета. У филму приказујем појединце из хипи покрета који су данас адвокати и брокери. У томе је амерички парадокс, као и чињеница да су Њујорчани незадовољни јер је све већи јаз између богатих и сиромашних.

Наша редитељка у филму приказује „нову историју Њујорка, од 2000. године до данас” у којој се одсликава и актуелна председничка трка.

– Хистерија која тренутно влада око Барака Обаме, што се види и у филму, јесте слика нове Америке. Кулминирала је промена у свести Американаца јер су они жељни промена. Недавно сам гледала конвенцију демократа у Америци на којој је око 80.000 људи скандирало: „Хоћемо промене”. Ставови јунака мог филма се поклапају са жељама људи са те конвенције, додаје редитељка.

Мирјана Вукомановић, ауторка награђиваног кратког филма „Тиховање”, студирала је режију на Академији уметности у Новом Саду. Њена ТВ драма „Вечита славина” била је номинована за награду Еми, а играни филм „Три летња дана” после многих награда на домаћим фестивалима 1997. године био је наш кандидат за номинацију за Оскара. После ове драме, Мирјана се обрела у Њујорку, снимала је документарне филмове, сарађивала са Денијем Шектором, продуцентом Си-Ен-Ена и Ен-Би-Сија и предавала режију на Њујоршкој филмској академији. Уз рад у Америци, наша саговорница, жели да настави и снимање у домаћој кинематографији.

– На конкурсима Филмског центра Србије учествовала сам са сценаријем „Историја обичног живота” према роману „Миленијум у Београду” Владимира Пиштала, причом о генерацији од времена Титове смрти до данас, и модерном адаптацијом романа „Браћа Карамазови” о Србима на Менхетну, који ћу највероватније поставити у позоришту, али нисам добила новац. Зачуђена сам јер су сценарио филма „Историја обичног живота” многи хвалили, а очигледно нисам схватила како се данас овде ради. У Србији је најважније којој политичкој струји сте блиски, док је квалитет сценарија мање важан. Политичка припадност је, изгледа, најважнија, а да бисте привукли стране копродуценте неопходно је да вас држава подржи.

Наша саговорница сматра да „треба одлучивати према афинитету, коначно донети закон о кинематографији и утврдити правила филмског система”.

Иван Аранђеловић

--------------------------------------------

Промоција при УН

– Промоција српске културе у Њујорку зависи од личне иницијативе јер Србија тамо нема културни центар. Македонци су, на пример, у галерији једног свог уметника отворили културни центар. Промоција српске културе базира се на напорима Павла Јевремовића и Саше Остојића, наших представника у Мисији при УН. Они су у просторијама Мисије организовали изложбе и концерте. Треба направити медијску стратегију, политичари треба да имају бољи однос према култури и медијима, треба имати спремљен став, а не чекати нечије мишљење па се онда бранимо, додаје наша саговорница.