Не могу да се одрекнем политике

Књига "Мета" Вука Драшковића објављена је на седму годишњицу петооктобарских промена и он се поново нашао у жижи српске јавности. Са рушевина сопственог политичког удеса, како сам каже, огласио се књигом сећања. Признаје, као у кошмару неком, прођоше му најбоље године. Као политичар био је обожаван, прогањан, оспораван и поштован. Надасве искрен, емотиван, неопрезан и непредвидив. Вратио се писању. Сведочи да је стварање "Мете" било веома болно. Вели ипак, теже би му било да је није написао. Године после атентата на Ибарској магистрали 1999. године сматра случајним, живи на вересију. Био је покретна мета, а неким чудом је преживео. Смрт намењена њему, покосила је многе око њега.

– На врху и на дну, на брду и у провалији. То сам био – пише Драшковић.

После више година поново сте објавили књижевно дело. Ваш говор на промоцији у "Коларцу" подигао је на ноге препуну салу и подсетио на време када сте суверено владали опозиционом политичком сценом Србије? Како се осећате?

– Задовољан сам и реаговањем читалаца и београдском промоцијом, али ја више не умем да се радујем. После свега што сам доживео, радост, чини ми се, не приања за мене... Хтео сам да будем строг, поштен, критичан, пре свега према себи. Много је великих догађаја чији сам био сведок, и један од главних актера. Прескочио сам мање важна збивања и сусрете.

Политички аналитичари различито тумаче петооктобарске догађаје. По некима тада се десио пуч, према другима револуција, а неки су склони да кажу да је Милошевић само изгубио изборе. Какво је Ваше виђење петог октобра?

Изгубио их је 24. септембра. Петог октобра Милошевић је већ био поражен и био је онолико јак колико и Хитлер када су совјетски тенкови били пред његовим бункером. И баш у том тренутку, са командантима Милошевићевог терористичког поретка направљена је нагодба, и они су проглашени за савезнике демократских промена од 24. септембра. Могу да пишу аналитичари шта год хоће, али пети октобар је био прилика да се закуцају ексери у мртвачки сандук једне прошлости и да режим потпише капитулацију. То се није догодило. Криви су они који су правили те нагодбе.

Да ли су те нагодбе направљене да би 5. октобар успео, или из неког другог разлога?

Не видим да би ико нормалан сада могао да замисли да је Жуков, када је улазио у Берлин, тражио нагодбу и договор са Гебелсом и Герингом да би лакше оборили већ обореног Хитлера. Они су хтели да издају Хитлера 1945. године, исто као што су Легија, Марковић и Павковић решили да издају Милошевића, да га се одрекну, а да им победнички ДОС буде отирач за њихове злочине и крваве трагове. Нисам био тада овде, и пратио сам то из оног кућног притвора у Будви, са радошћу и са горчином. Са радошћу што је отишао Милошевић, са горчином што је остао Милошевић. Од 1990. године до 5. октобра 2000. у Србији није било буне, демонстрација, борбе против Милошевићевог режима, а да их нисам предводио. Само једном, стицајем околности, избачен из Србије, гледао сам како неко други командује демонстрацијама и народном вољом. И тада је склопљен пакт са ђаволом. Све што нам се догодило после 5. октобра, укључујући и убиство премијера Ђинђића, последица је тог пакта.

У Вашој књизи провејава мисао да је власт организовала атентат на Вас у Будви, а да је опозицији то одговарало. Како је дошло до тога да и једнима и другима одговара да Вас нема?

Разумем зашто сам био главна мета режима. Предводио сам водећу антирежимску странку у опозицији и неформално био лидер целе опозиције. Режим, међутим, лажима и атентатима није успео да победи мене и Српски покрет обнове. СПО је сломљен, а пре свега ја, после будванског атентата. Због конструкција, гласина и лажи које су преношене Србијом, које су убедиле Србију да сам морално чудовиште, и да сам себи пуцао у главу да бих подигао политички рејтинг и ојачао преговарачку позицију у деоби посланичких мандата унутар ДОС-а. Ту причу су лансирали моји савезници из ДОС-а, који је основан у просторијама СПО-а 2000. године.

Да сте тада одустали од Војислава Михаиловића као кандидата на председничким изборима и подржали Коштуницу, да ли би то ишта променило?

– Шта би било кад би било... не знам. Не може бити оно што није. Ја, који сам шаком и капом делио мандате и почасти на уштрб своје странке, био сам представљен као грамзив. Моје инсистирање на Воји Михаиловићу није било утемељено на процени да ће он остварити сјајан резултат, већ пре свега на мојој великој мани што жртвујем много, да не бих жртвовао сопствено осећање части. Огроман је притисак био, пре свега из САД и Велике Британије, да се одрекнем Михаиловића. Он је унук ђенерала Михаиловића. Дојучерашњи савезници почели су да ме ломе, као што су ломили краља Петра у августу и септембру 1944. године када се он одрекао Драгољуба Михаиловића и дао подршку вођи партизана. То је била главна препрека – морална препрека коју нисам могао да сломим у себи, па сам се тешио мишљу да није важно колико ће добити он у првом кругу. Ја га се нисам смео одрећи. А у другом кругу, мислио сам, његови ће гласови ионако отићи Војиславу Коштуници.

Сматрате ли да је Милошевић одлучио да Вас убије када сте се обратили нацији у априлу 1999. године и када сте рекли да треба потписати споразум о прекиду бомбардовања?

Да. Он је невољно трпео то што сам ја радио унутар владе. То је остало у стенограмима. Када сам се обратио новинарима и рекао да се Србија мора бранити, пре свега од унутрашње агресије, тада су решили да ме ликвидирају. Мој наступ на Студију Б прелио је чашу. Мислим да нема писца који може описати драматику онога што се догађало у Савезној влади, приликом непосредних или телефонских разговора са Милошевићем. Нема сумње да су решили да убију десетине људи из опозиција. Убили су Славка Ћурувију. Много би било Ћурувија да није било мене у Савезној влади. Поскидали би они главе свих који су им се замерили, наравно и моју.

Да ли сте зазирали од Хага у време док сте били у влади?

Зашто бих зазирао од Хага? Нисам ниједног тренутка. То је такође прича коју су, између осталих лажи, лансирали о мени, да се ја плашим Хага. Да се Хага плаши човек који је од почетка рата предводио све антиратне протесте, који је најснажније у српском народу жигосао злочине које су чинили Срби у томе рату.

Шта мислите о некадашњим лидерима опозиције?

У сваком политичком уџбенику пише да је њихов однос, њихово понашање, било практично, сврсисходно, политички правилно. Ја сам увек плаћао најскупљу цену због инсистирања на истини, и због увођења принципа моралности у политику.

Како бисте описали Ваш однос са Зораном Ђинђићем?

Рекао бих чак да сам много тога прећутао због чињенице да је Зоран убијен. А могли сте приметити с каквом тугом пишем у књизи о тој његовој, мени несхватљивој, жељи да руши СПО. И с каквом радошћу пишем о оним сјајним данима коалиције Заједно када сам први и једини пут од 1990. године у изборној кампањи имао савезнике који ми нису подваљивали. Изгарали смо на митинзима, јер нам је то била заправо једина могућност да допремо до народа. У књизи је углавном речима тесно да би мислима било широко. Нисам изнео директну оптужбу против Ђинђића, Коштунице, Весне Пешић, свих оних који бојкотују изборе, и који не дају да коалиција Заједно победи на парламентарним изборима, а сигуран сам и на председничким. Да није било бојкота 1997. године, мислим да бисмо освојили парламентарну већину, да би Зоран био председник владе, Весна председник парламента, а ја председник Србије. Зато је политички непоштено оптуживати само радикале, СПС и ЈУЛ за оно што нам се касније догодило. Да нису бојкотовали изборе, бомбардовања не би било. Чуди ме да се никада наши такозвани аналитичари нису упустили у разматрање шта би било да није било. Питање Косова би тада било решено тако што би Србија први пут после 1913. године добила међународне печате да јој припада Косово.

Шта мислите о садашњој политици према Косову?

Боље да понекад штедим речи. Ако бих рекао оно што мислим, пореметио бих ово "братство и јединство". Ипак, плашим се да ћемо и ово посредовање "тројке" потрошити у унутрашњој агитацији и да нећемо искористити ту прилику да изађемо са јасном и чистом понудом од два става. Понудом коју би већина, у УН и ЕУ, прихватила. Само два става. Први: Србија инсистира на максималној заштити Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији, заштити свог религијског, културног и историјског наслеђа, и предлаже допуне онога што је, на ову тему, предложио Марти Ахтисари. Став два: Србија инсистира да се на међународним мапама не мења постојеће име постојеће државне границе Србије са Албанијом и Македонијом. Ко ће контролисати ту границу – Србија је ту спремна на максималне уступке. Тачка. Једна Србија, два система.

Једна столица у УН, јер ни Тајван нема столицу у УН. Тајван је Кина, иако Пекинг нема тамо никакву власт. Наши преговарачи нам понављају "ми морамо, због радикала, због нашег јавног мњења, тражити да наши војници контролишу границу са Македонијом, да наши цариници буду на граници, да ми водимо послове одбране, да Косово не може директно да склапа међународне и друге уговоре и споразуме без посредства Народне банке Србије". То нико не доживљава као компромис и као суштинску аутономију. То је много мање од онога што имају данас, и много, много мање од онога што су имали у обичној аутономији. Од 1996. године сам говорио – више од аутономије, мање од независности. Српске владике кажу, "позвали бисмо ми папу у Србију, али не смемо од српског народа". Шта то значи? Па нека онда народ буде владика. Као министар иностраних послова жестоко сам се супротстављао лудој одлуци да се Албанци бришу са бирачког списка на референдуму. Шта то значи? Косово је у Србији, али Албанци нису? Постоји победничка формула, али ми је, плашим се, нећемо искористити. Нисам оптимиста, јер ми никада нисмо пропустили прилику да пропустимо прилику.

Често помињете у књизи да је српски народ гласао за сопствену несрећу. Зашто?

Мислим да неки мост између мене и огромне већине људи у Србији никада неће бити успостављен. Барем не у овим околностима. Јер, нити ће се већина мењати, нити сам ја спреман да се мењам. Најбоље су пролазиле политичке партије и људи који су нудили лаж, пројекте увлачења огромне већине у несрећу, и нудили глупост, и све то на веома прост начин.

Да ли мислите да је српски народ по томе специфичан?

Мало више специфичан од осталих. Прођимо кроз нашу историју. Много пре 1990. године огромна већина је увек била загледана у долину и у плеву. И све време користила да гађа националне врхове и људе на тим врховима, које је прихватала тек када су умрли или били убијени. То је тачно. Било би ми веома драго да је Свети Сава био на туристичком путовању, па тада умро ван Србије. Али није. Намерно је умро изван Србије, због тадашњих раскола, ужаса и мржње у својој земљи.

Да ли сте привремени политички пензионер?

– Не могу да се одрекнем политике. У мојој литератури мора бити политике барем онолико колико у Србији има трагике.