Недостаје ми спасавање живота

Грађани Србије годинама су пажљиво слушали извештаје о повређенима у незгодама и савете о здравом животу примаријуса др Наде Мацуре, кардиолога, због чега је ово препознатљиво лице београдског Завода за хитну медицинску помоћ стекло велику популарност у народу. Многе је зачудило што се уместо да ужива у пензији одлучила за бављење политиком, али је њен став да човек мора дати свој максимум у раду без обзира на године. У разговору за „Политику” др Мацура, која је сада посланик у Народној скупштини Републике Србије, каже да одавно подржава све оно што ради председник Србије Александар Вучић, да је фасцинира његов ентузијазам и вера да ће урадити све што може да створи добар живот за грађане, што је и њена жеља. „Он ми је узор и оно што он ради је утицало на то да се укључим у политику. Заиста је много тога доброг урађено у Србији. Па свако може да види колику помоћ даје држава за мајке, за децу, за пензионере, за повећање плата… Вучић је мој узор. Он ставља посао и добробит народа испред свог здравља, а то се на њему никада не види. Историја ће га памтити као једну врхунску личност овог доба. Он једноставно зрачи неком посебном енергијом и највећи је радник. У оркестру је диригент главни, тако и сви ми гледамо њега. Инсистира да сви ми будемо међу народом, да питамо људе за њихове проблеме и причамо са њима, што и ја радим, јер желим да људи живе одлично”, истакла је др Мацура.

Око годину дана сте посланик у српском парламенту. Да ли сте задовољни радом тамо?

Увек дајем максимум од себе. И никада не могу да кажем да сам сасвим задовољна. Ред, рад и дисциплина су нешто што чини моју личност, тако сам васпитана. Свако радно место на коме сам била тражило је од мене веома велику дисциплину и одговорност. То чини и сад мој рад у скупштини. Мислим да сам се лепо снашла. Чим сам крочила у скупштину осетила сам се поносном, јер сматрам да је реч о једној врсти узвишеног рада. Жао ми је што мој отац није жив да ме види сада, јер мислим да би био веома поносан на мене. Ипак сам на неки начин успела у животу.

Изјавили сте да је избор за посланицу круна ваше каријере?

Јесте. Парламент је озбиљна институција. У скупштини нема неког гламура као што неки мисле. Нисам се осећала нимало збуњено када сам први пут села у посланичку клупу. Oмиљене су ми колегинице које седе иза мене, Оља Петровић и Весна Недовић, а дивну сарадњу имам и са једном колегиницом из Крагујевца. Првих месеци сам се трудила да упијем све што се догађа. Осећала сам се као да сам на часу анатомије, усредсређена на сва дешавања у скупштини. Поштујем све оно што предлаже шеф Посланичке групе СНС-а Миленко Јованов. Мора да постоји нека хијерархија. Уз то, налазим се у неколико одбора који су ми веома важни. То су одбори за људска и мањинска права и равноправност полова, за здравље и породицу, за права детета, као и за културу и информисање. Ја пратим добро све о чему се прича, али се зна шта је моја ужа област у којој имам највеће знање. Учествовала сам и у изради једног предлога закона.

О ком закону је реч?

Реч је о предлогу закона у којем се наводи увођење лиценци за логопеде. То је још у процедури па не могу више детаља да износим. Али сматрам да је то потребно Србији. Не може нико да се бави тако озбиљним послом а да нема лиценцу. Ево и ја, иако више не радим као лекар, идем на едукације како бих сакупила бодове за обнову лиценце. То ми је потребно јер недајбоже да некоме на улици позли и да му пружим помоћ, неко из опозиције може да ме прозове зашто сам то урадила када немам лиценцу за рад.

Знате ли да вам појединци замерају зато што се не јављате често за реч?

Моје прво јављање за реч било је око Нове године, на тему буџета. Задовољна сам како сам говорила, добила сам аплауз и од министра финансија Синише Малог, што ми веома значи. Имала сам до сада седам говора, а присуствовала сам стално јавним расправама и слушањима. Никада не изостајем. Последњи пут сам се јавила да говорим о томе колико је битно да се не стигматизују старији од 65 година. Знате, има неких који се ниједном нису јавили за реч…

Било је негативних коментара на ваш рачун када сте се током расправе о смени министра привреде Радета Басте јавили за реч и говорили како је председник Вучић дао нови крвоток Србији изградњом мреже путева, а да нисте поменули најважнију тачку дневног реда. Како то тумачите?

Опозицију не могу поштовати, јер она није показала своје право лице. Њихова критика ме нимало не додирује, као ни оно што они причају. Били су ми веома смешни после једног мог говора када су ми аплаудирали. Не знам да ли је то нека њихова шала или која им је била намера. Углавном се држим теме, али не морамо увек да се стриктно држимо тога. Вероватно сам у том тренутку тада сматрала за сходно да кажем оно што јесам. Ово није права опозиција. Можемо да имамо различита мишљења али морамо сви ићи у истом смеру. Они док се не упристоје и док не буду права опозиција ништа у парламенту неће значити осим једног ријалитија и циркуса који покушавају да направе.

Како то покушавају?

Па они су то већ направили на неки начин. Увек је критиковати лакше него нешто похвалити. Они стално желе да буду гласноговорници нечега што нема неку тежину. Опозиционе стране погрешно су схватиле појам демократије и спроводе све насупрот демократији. Основно правило друштва јесте да мора подстицати сношљивост и уљудност у јавним расправама. У бити сарадња опозиције значи да се у демократији различите стране залажу за исте основне демократске вредности. Један од кључних видова културе демократије је и сарадња опозиције, али политичка злоупотреба опозиције нас је све изненадила, као у случају протеста.

Мислите на протесте „Србија против насиља”?

Да. Мислим све најгоре о тим протестима. То није прави пут за изношење неких захтева. Није у реду да блокирају улице и ауто-пут и ометају саобраћај. Када заузмете ауто-пут запитајте се да је можда некоме вашем неопходна помоћ лекара, а хитна помоћ не може да се пробије кроз гужву. Критизерство људи са протеста не сматрам валидним.

Има људи који се чуде одакле ви одједном у политици.

Нисам ја одједном ушла у скупштину. Доста сам била активна у месном одбору у Општини Савски венац. Редовно сам ишла на састанке и скупове. То је била прва степеница. Морам да похвалим министарку заштите животне средине Ирену Вујовић, која је дала максимум од себе, најпре као председница ове општине, а затим и као министарка. Мој рад је био примећен и нашла сам се као 33. на листи „Александар Вучић – Заједно можемо све” за парламентарне изборе. Вероватно је примећено да и у овом трећем добу могу много тога да пружим.

Шта вас је фасцинирало у програму СНС-а па сте пожелели да се придружите овој странци?

Вучићева енергија је невероватна, али и цела странка ради енергично, као и нови председник странке Милош Вучевић. Морам да похвалим и Дарка Глишића, председника Извршног одбора СНС-а, чија гостовања обавезно пратим јер увек има много тога паметног да каже.

Колико вам недостаје рад у Хитној помоћи?

Завидим лекарима који иду на терен и спасавају животе. То ми недостаје. То је моје прво опредељење у животу.

Да ли сте свесни колико су ваши савети о слојевитом облачењу и ношењу флашице са водом ушли у народ?

Свесна сам. Дешава се да прођем улицом и да чујем да људи са стране говоре реч слојевито. Поносна сам што су грађани прихватили мој савет и почели да носе са собом бочицу воде. У свету је то правило усвојено много раније него код нас. Међу првима сам почела да дајем савете о здравом начину живота, које је тешко усвојити. Чак десет година сам радила као пи-ар Хитне помоћи и новинарима сам увек била на располагању, устајала сам у пола четири да бих све стигла. И три године сам провела као својеврсни репортер на телевизији Прва, где сам се укључивала у јутарњим сатима. Када би човек почео да практикује све постулате здравих стилова живота дуго би живео. Не треба заборавити да су стогодишњаци скромно живели и скромно јели, као и да су се бавили физичким или интелектуалним радом.

Прилазе ли вам и даље људи на улици да траже савет?

Иако је прошло доста година од када не радим у Градском заводу за хитну медицинску помоћ, људи прилазе да питају нешто. Или их чујем када негде уђем да говоре међу собом: „Ево је Нада Мацура.” И данас ми на улици показују своје здравствене налазе са жељом да им дам савет. Мој отац ме је давно посаветовао да према свима будем иста. Тако се и данас понашам, ко год да ми приђе. Ценим подједнако и чистача улице и академика. Има оних који се чуде зашто се возим градским превозом. Ја уживам у томе.

Колико сте задовољни оним што је урађено у здравству?

Много болница је изграђено и реконструисано, то је одлично. Пацијентима је најважније да што мање чекају на интервенције и доста тога је урађено на том плану, попут укидања заказивања прегледа само од првог до петог у месецу. Примарна здравствена заштита треба да буде та која ће највише услуга пружити, то је прави пут. А не да неко прескочи све степенике и иде да уради снимање на магнетној резонанци јер му је неко рекао да то тако треба. Лекари домова здравља треба најбоље да познају пацијента, да уђу у суштину здравља особе. А када је реч о реформама, ипак бих препустила министарки здравља проф. др Даници Грујичић да о томе говори.

Данијела Давидов Кесар

АНТРФИЛЕ

Живим као војник

Како реагујете на коментаре да само уживате у томе да будете популарни и да се сликате у медијима?

Целог живота живим као војник. Никада нисам успела да створим неку оазу живљења, да будем опуштена, да се веселим у друштву… Једноставно сам дисциплинована као војник. Тако сам се понашала на сваком радном месту. Радила сам у Крагујевцу, Смедеревској Паланци и Београду. Шта сам све у животу видела као лекар – то је невероватно. Сећам се да сам једног дана када сам радила у унутрашњости имала чак 14 ургентних ситуација, од упадања човека у бунар преко гажења особе возом до вешања на дрвету. Мој допринос као лекара је био ипак значајан. Они који ме не познају мисле можда да сам се само сликала и гостовала у медијима као пи-ар, али тај део моје каријере је случајно дошао. Можда сам мало погрешила у томе што сам у медијима експонирала више свој приватни живот, требало је да будем мало мистериознија. Видим у коментарима на неке моје изјаве да појединци кажу како сам волела само да се сликам у медијима. Људи не знају колико је тешко завршити медицину и три специјализације. Жалим што нисам уписала још један факултет ‒ права, економију или политичке науке. А можда бих се, да нисам лекар или новинар, бавила модом, то обожавам.

АНТРФИЛЕ2

Бели мантил и слушалице не представљају лекара

Знате да је много лекара отишло у иностранство. Како их задржати у земљи и шта понудити онима који су отишли да се врате?

Није баш толико сладак хлеб у иностранству. Сунце не сија свуда исто. Оно је овде најлепше. Позивам све наше младе лекаре који су отишли у иностранство да се врате да живе у Србији. Моја порука младим генерацијама је да бели мантил и слушалице око врата не представљају лекара, као и трка за новцем. Лекар који се определи за ту професију и који воли људе ретко се одлучује да оде у иностранство да зарађује огроман новац, да купује куће, аутомобиле. Можда ће ме неко критиковати због ових речи, али то је чињеница. Могла сам и ја да имам свашта, да путујем по свету, али ја и даље живим скромно. Мени је задовољство оно што сам остварила у медицини.