Ивањичке филмске приче на „Нушићијади”

Ивањица – Већ су у Ивањици при крају припреме за предстојећу „Нушићијаду 2023” (одржава се од 25. до 27. августа уз гесло „Ко чита не скита”), која обилује садржајима: позоришним представама, промоцијама књига, концертима познатих, изложбама, сатиром, парадама, дешавањима у староварошком и нушићевском духу...

У том програму пажњу љубитеља „седме уметности” привући ће „Ивањичке филмске приче”, зборник о филмовима снимљеним у овој вароши, који промовишу првог дана „Нушићијаде”. Издавач је ивањичка библиотека „Светислав Вуловић” (уз финансијску подршку општине Ивањица), а аутори Емилијан Протић, Александар Ердељановић, Зоран Жеравчић и Зоран Јеремић. Књига је настала уз помоћ Југословенске кинотеке и РТС-а, који су за њу из својих фондова обезбедили део материјала.

Да је ивањичка варош погодно место за филмске кадрове, шира јавност је знала одавно, још седамдесетих кад је на њеним улицама снимана култна ТВ серија и филм „Више од игре”. Али било је филмских снимања у овом крају и две деценије раније, о чему пишу „Ивањичке филмске приче”.

Најпре је овде, у малом провинцијском месту какво је Нушић описао, црно-бели филм „Сумњиво лице” (приказан 1954. године) снимила Соја Јовановић. Тада је Ивањица имала око 2.000 житеља, који су приликом снимања „Сумњивог лица” у вароши могли да сретну познате глумце Љубу Тадића, Радета Марковића, Бату Паскаљевића, Љиљану Крстић и друге. У Ивањици, како се тада говорило, завршена су „спољна снимања”, а остатак филма у Филмском граду у Кошутњаку.

Следећи сниман у овом крају био је ратни филм „Човек из храстове шуме”, са Мијом Алексићем у главној улози, премијерно приказан 1964. То је прва филмска режија познатог сликара Миће Поповића. Он је за место снимања изабрао планину Мучањ, ивањичко село Катиће.

Након три године поново су филмаџије под Мучњем: тада је снимљен „Празник”, такође ратни филм (али без партизана), у режији (дебитантској) Ђорђа Кадијевића. Са Јованом Јанићијевићем и Батом Живојиновићем у главним улогама. Сценаристи су овом филму дали име „Божић”, али се у дистрибуцији појавио под именом „Празник”. Нема сумње, пише у књизи, да су овоме кумовали цензори којима је прихватљивије било не везивати наслов филма за велики хришћански празник.

У ивањички крај стигла је седамдесетих и екипа чувене „Ужичке републике”, филма у режији Жике Митровића (премијера била 1974). И то у Катиће испод Мучња, очито врло привлачно село филмаџијама. Истина, већи део „Ужичке републике” снимљен је у ужичком крају, с тим што су овдашњи предели коришћени за прве кадрове и масовне сцене.

Уследило је у лето 1975. снимање популарне ТВ серије (девет епизода) и филма „Више од игре”, у режији Здравка Шотре. И то у центру Ивањице, на корзоу, у парковима, на водопаду... Као занимљиве хронике једне невелике српске вароши. У плејади сјајних улога, „Више од игре” су обележили Петар Божовић, Павле Вујисић, Ђуза Стојиљковић, Воја Брајовић, Слободан Алигрудић и други. А у књизи су записане и догодовштине са снимања којима су тадашњи Ивањичани радо присуствовали.

Следи „Сок од шљива” Бранка Балетића, визионарски филмски искорак о лицу и наличју шоу-бизниса, снимљен у Ивањици почетком осамдесетих. „Обилазили смо терене по Србији, били на Златибору и Копаонику, али је Ивањица као место одигравања филма превагнула. Наишли смо на одличан пријем и одлучили да се филм одиграва на ивањичком тргу и приступним путевима”, образложио је Балетић.

Онда је 1998. у околини ове вароши снимљен филм „Точкови”, у режији Ђорђа Милосављевића који је написао: „Лепоте које окружују Ивањицу и сама Ивањица не виде се много у ’Точковима’. Па ипак, Ивањица је дубоко присутна у том мом филмском првенцу.”

Тако су се безмало пола века ређала филмска снимања у градићу крај Моравице. А књига „Ивањичке филмске приче”, са фотосима, описима прилика и деловима сценарија филмова, долази као увид у део историје српске кинематографије. Још од њених пионирских дана, јер је овде и прича о Ивањичанину Светозару Боторићу, првом нашем филмском продуценту који је финансирао снимање првог српског играног филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа” из 1911. године.

„Ивањица је филмска метафора националних калварија: почев од ујдурми Нушићевог среског капетана Јеротија Пантића, преко ратног метежа и идеолошких раскола, веселог пропадања позног југословенског социјализма, све до њене најважније улоге којом је освојила срца милиона ТВ гледалаца када је играла варош Градину, среско место још из обреновићевских дана”, записано је у уводу књиге „Ивањичке филмске приче”.