​Прича с наравоученијем

У Лајпцигу, године 1899, рођена је Анита Бербер. Само 29 година касније умрла је у Берлину. Сахрањена је на просјачком гробљу. Са 16 година одлази у Берлин и плесним наступима у кабареу започиње своју вртоглаву уметничку каријеру и живот који, и дан-данас, представља образац смртоносне декаденције, провокације и екстраваганције. Са 18 година иде из филма у филм. У наредних пет година глуми у 25 филмова. У филму Различита од других, први неми филм који показује разумевање за хомосексуалност, глуми 1919. године. Нацисти га, касније, забрањују. Скандали постају саставни део њеног живота. А било их је толико да је и развратни Берлин, двадесетих година прошлог века, морао да обрати пажњу. Није било само то што се у јавности појављивала потпуно гола, огрнута само у кратку бунду. Није било ни само то што је на сцени, такође, плесала потпуно гола, у представама којима је давала изазовне називе – Кокаин, Морфијум, Азил, Бродолом, Плесови секса и екстазе. Није било ни само то што је била алкохоличарка, овисница од кокаина, опијума и морфијума. Није било ни само то што је њен омиљен наркотик био мешавина хлороформа и етера, у коју би утапала ружине пупољке које би, касније јела, лист по лист. Није то било ни само то што је посвуда ишла с припитомљеним мајмуном који је, знатижељан, чучао на њеном рамену, док је њој око врата висио медаљон напуњен кокаином. Није то било ни само то што је из договореног брака отишла у сексуалну везу с власницом бара, али истовремено и са њеном кћерком. Није то било ни само то што је живела у апартману берлинског хотела Адлен, где је приређивала оргије које су понекад трајале данима.

Главни скандал био је у томе што је Ана Бербер јавно, без стида, бучно и јаче од свих, живела све врсте настраности и тако завладала Берлином, где су секс и екстраваганција, уроњени у распусну атмосферу „краја света”, већ увелико били норма. Једне луде ноћи, у берлинском казину, упознаје бисексуалног плесача Себастијана Дрозеа. Убрзо се венчају, заједнички стварају представу Изопаченост, страва и екстаза, с којом крећу на турнеју по Европи. Све што зараде троше на ципеле, бунде, накит и кокаин. У Бечу им понестаје новца, Ану оптужују за пљачку и насилничко понашање. Протерују их из Аустрије. Дрозе користи прилику, краде Анине бунде и накит, продаје их, и бежи у Њујорк. Ана се враћа у Берлин, где живи с мајком. Упознаје америчког геј плесача Хенрија Хофмана, за кога се и удаје. Крећу на међународну турнеју са заједнички створеном представом Плесови секса и екстазе.

Париски сан

Када су стигли до Загреба, Ану је запало шест недеља затвора јер је јавно, на сцени, вређала краља Југославије. После овог инцидента крећу даље, по Европи и Блиском истоку. Јула месеца 1928. током наступа у Бејруту, Ана пада у несвест. Лекари откривају да је у поодмаклој фази плућне туберкулозе. Због стања у коме се нашла путовање назад, до Берлина, трајало је четири месеца. Умрла је 10. новембра 1928. године. Легенда, или трач, говоре да је умрла окружена иглама и шприцевима. Иза ње остао је портрет који је створио чувени експресиониста Ото Дикс. Снажним потезима он дочарава енергију жене која је вратоломним темпом протутњала кроз међуратну Немачку, јурећи у смрт. Данас сва историја перформанса, флуксуса, авангардног позоришта, геј клубова, парада поноса, кокаина у највишим државним и пословним адресама, легализовања марихуане у десетинама држава, страдања од сиде, скандала, провокација, голотиње на сцени и на филму, разврата и смрти (означене као OD – overdose) Мајкла Џексона, Принца, Елвиса, Ејми Вајнхаус и безброј анонимних авантуриста, широм света, делује баш као опијумски сан Ане Бербер. Одсањан сто година пре садашњег времена, које све више делује баш као да је „крај света”.

Да ли ова прича има наравоученије? Можда је оно у спознаји да ће се све што људски ум замисли и одсања у јеном моменту, у једној епохи, и десити. Стога вреди обратити пажњу на то шта данашњи људи, поготово они који кроз живот јуре као болиди, замишљају и шта сазнају. Јер то ће се кад-тад и десити. Као што су се снови једне девојке из малог холандског града, да живи и постане славна у Паризу, сасвим извесно и десили и, за сва времена, уписали је као прототип фаталне жене и као највећу шпијунку 20. века. Од малена свиђају јој се мушкарци у војничкој униформи. Преко огласа удаје се за 20 година старијег официра Холандске војске и са њим одлази у Индонезију. У браку трпи насиље и преваре. По повратку у Холандију бежи из брака и одлази, без пребијене паре, у Париз. Преживљава као проститутка и вајарски модел. Као изванредна јахачица ради у циркусу. Газда предлаже да почне да се бави плесом. Она прихвата и даје себи уметничко име – Мата Хари, што на јаванском значи – око дана. Уз помоћ богатог патрона свој егзотични, оријентални плес представља елитној публици. Преко ноћи постаје сензација. Успех је толики да производи добијају њено име, а она наступа у најпрестижнијим клубовима, палатама и салонима тог времена. Не само у Паризу већ и на турнејама широм Европе. Кључ њеног успеха је у ослобођеном, наизглед ритуалном, покрету којим са себе скида један по један део костима док, на крају, на сцени, не остаје потпуно гола.

Пореде је са Исидором Данкан, али она, кроз плес, живи само један део свог париског сна.

Други део састоји се од непрегледног низа сексуалних веза с најистакнутијим мушкарцима тог времена: високим официрима, принчевима, банкарима, амбасадорима, министрима. Постаје најпознатија куртизана Париза. За све њих вољна је да приређује и приватне плесне представе које јој доносе огромне своте новца. Али поклањају јој и велелепне виле, накит, злато, драгоцености. Она свима говори да је оријенталног порекла и да су њени плесови отелотворење мистичних, али узвишених духовних вредности Далеког истока. Европом влада помама за свим што је „оријентално” и она је права жена, у правом моменту, на правом месту. Први светски рат затиче је у Немачкој. У покушају да се врати у Париз Немци јој, на граници, одузимају све што је поседовала. У Холандију, још једном, стиже без пребијене паре. Шпијунка постаје из потребе да преживи. Немачки конзул је врбује и она, за 20.000 франака, пристаје да ради за Немце. Добија кодирано име Х21. У Париз креће преко Лондона, тамо запада за око Британској обавештајној служби, која упозорава Французе. Они, такође, одлучују да је врбују. Мата Хари прави грешку коју шпијун, какав год да је, не сме себи да дозволи. Заљубљује се у 21 годину млађег руског официра Владимира Маслова. Да би дошла до новца којим би са Масловим започела нов живот, пристаје да шпијунира и за Французе.

Осмех стрељачком строју

Њено дотадашње шпијунирање за Немце је мизерно. У Шпанији главни немачки шпијун процењује да она саботира своју улогу и шаље телеграм у Берлин који то и констатује. Користи шифру за коју Немци знају да је проваљена од стране савезника. Прислушна станица на врху Ајфеловог торња пресреће немачки телеграм. Мата Хари упада у клопку. У међувремену су и Французи незадовољни њеним учинком. Проваљени телеграм био је довољан да је оптуже за издају. У ратно време, када се чини да савезници клизе у пораз, афера у којој се суди славној уметници и куртизани, за издају џаве, служи да скрене пажњу јавности с ратних неприлика. Не помажу јој ни њени бивши, а ни актуелни љубавници. Не помаже јој ни то што има држављанство неутралне државе Холандије. Месецима је држе у затвору, покушавају да извуку конкретно признање. Наиме, докази за стварно шпијунирање и издају су мањкави. Успевају да, кроз извртање нечијих изјава, склопе подлогу за суђење које започиње 24. јула 1917. године. Војни суд пресуђује смртну казну. У зору 15. октобра 1917. године Мата Хари излази пред стрељачки строј од 12 војника. Она одбија повез преко очију, а легенда каже да је, непосредно пред стрељање, стрељачком строју упутила широк осмех и пољубац. Од тог самртног момента њен живот је постао једна од највећих легенди 20. века. О њој су снимљени бројни филмови, у најпознатијем играла ју је Грета Гарбо, снимљене ТВ серије, написане књиге, историјске студије, романи, чак и стрипови. Сигурно је да Мата Хари никада није могла да помисли, а камоли да сања смрт какву је доживела. Али с њеном славом, начином живота, успехом и богатством, сигурно је било много оних који су сањали да је уклоне. Тако да стоји наравоученије о томе како се све што људи сањају кад-тад и оствари. Само што та остварења могу да наиђу с разних, често и неочекиваних страна. Када ју је француски официр врбовао, поставио је ово питање: „Колико мислите да вредите?” Одговор је био: „Све или ништа.” Тачан одраз једног сна који се, на јави, претворио у свевременску бајковиту легенду.