Лекари ће проценити да ли ће Коста К. моћи да прати наставу

Сваке године разноврсни здравствени проблеми – повреде, операције, акутна и хронична обољења, психијатријски поремећаји, развојне потешкоће, ретке болести – онемогућавају многе основце да свакодневно одлазе у школу и са вршњацима образовање стичу на уобичајеној настави. Нарушено здравље приморава их да привремено или дуже време буду у постељи, на лечењу, код куће или у болници на одељењима онкологије, хематологије, ендокринологије, нефрологије, дијализе, неурологије, психијатрије, ортопедије, хирургије, кардиологије... – од неколико дана или недеља до више година. Па ипак, ова деца не пропуштају лекције, добијају оцене, чак учествују на такмичењима и у ваннаставним активностима, стичу одељењске другаре и основно образовање без паузе, и то захваљујући осмолетки без учионица – јединственој кући знања за децу на болничком и кућном лечењу – „Др Драган Херцог”.

Према најавама просветног врха, у овој осмолетки осми разред ће завршити Коста К., који је 3. маја починио масовно убиство у ОШ „Владислав Рибникар” и од тада је на болничком лечењу. Свако дете основношколског узраста које је више од три недеље хоспитализовано, а према процени лекара је у стању да буде обухваћено наставом, може да постане ђак ОШ „Др Драган Херцог”. Уколико на болничком лечењу иде на школске часове краће од три седмице основцу предају наставници „Херцога”, али извештај о томе, на пример, које су лекције прешли, да ли је ученик урадио писмени задатак, које је оцене добио, шаљу матичној осмолетки коју дете иначе похађа.

– Без мишљења лекара да дете на болничком лечењу може да похађа наставу нема наставе. Уколико лекар сматра да дете може да прати наставу, ми га укључујемо и затим се види колико дуго ће то трајати и да ли ће постати наш ђак или не. Када лекари процене да дете може и да је спремно да похађа наставу, и само уколико је дете дуже од три седмице на болничком лечењу, „Херцог” шаље захтев за преводницу и ученик се из школе коју је до тада похађао преводи код нас, са извештајем о до тада постигнутом успеху, и наставља образовање на болничком лечењу. Дете уписано код нас, оног тренутка кад заврши лечење и ако је према процени лекара способно да се врати у матичну школу, тамо и наставља образовање. То је уобичајена процедура – разјаснио је за „Политику” Зоран Алексић, директор ОШ „Др Драган Херцог”.

Како је рекао, он очекује да ће ових дана бити завршен административни део процедуре који се тиче уписивања у ову школу ученика који је починио масакр у „Рибникару”, а који је већ више од три месеца на болничком лечењу у Клиници за неурологију и психијатрију за децу и омладину у Улици доктора Суботића.

– Дубоко саосећам с породицама убијене, стрељане, деце и чувара. Просто, срце ме боли. Тај чин не могу да ставим ни у какав контекст. Не смемо да се одрекнемо емоција, а морамо да будемо професионалци. У овом конкретном случају може се десити да лекари сматрају да то дете још није спремно за наставу, али то није кочница да оно буде уписано у нашу школу. Мишљење лекара нам је меродавно у смислу да ли је могуће и да ли је он спреман да прати наставу или није. Након тога у сарадњи с лекарима састаће се школски тимови за следећи корак, да се види, ако је дете спремно за наставу, који ће модел бити примењен као најсврсисходнији. У пракси имамо ученике који се воде као наши ђаци, али их болест спречава да похађају часове. Уколико више од трећине фонда часова одсуствују с наставе, на крају организујемо разредни испит, као и у редовним школама. Наша школа ради по истом плану и програму као и све друге основне школе у Србији, а специфична је по томе што њени наставници одлазе у болнице или куће ученика да држе наставу – разјашњава Алексић.

У мају следеће године ОШ „Др Драган Херцог” обележиће значајан јубилеј – 55 година постојања и рада. У образовању ученика с најтежим здравственим проблемима на болничком лечењу има највише искуства и једина је дорасла задатку да организује наставу и за малолетног масовног убицу. Запослени у овој школи јесу хероји просветног система.

– Знате ли како је тешко када одете на онкологију, одељење леукемије, кад се сусретнете с децом која, нажалост, болују од ретких болести, у породице које воде страховиту битку за живот детета. Иако вам је тешко, морате да уђете у то. Увек преиспитујете себе да ли сте спремни и способни да држите наставу, шта да кажете тим родитељима. То је сукоб с којим се свакодневно сусрећу запослени ове школе, а ни ми из управе нисмо мимо њих – каже директор „Херцога”.

Више од 80 учитеља и наставника ове осмолетке долази код ученика које здравље спречава да иду у школу. Држе часове у више од 50 породичних домова основаца на кућном лечењу у свим крајевима престонице и у 12 наставних база, такозваних пунктова у београдским болницама. Међу њима су: Универзитетска дечија клиника, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије „Др Вукан Чупић”, Институт за онкологију и радиологију Србије, Клиника за неурологију и психијатрију за децу и омладину, Клиника за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић”, Институт за ортопедско-хируршке болести, Институт за ментално здравље, специјалне болнице за церебралну парализу и развојну неурологију...

– Број ученика се стално мења, дословно на свакодневном нивоу, варира од 220 до 300, али је константан број од око 150 ђака који од почетка до краја основно образовање стичу као ђаци ОШ „Драган Херцог”. У наредној школској години имаћемо 62 одељења – указује директор ОШ „Др Драган Херцог”.

Повећан број ђака на психијатрији

Ова школа је први пут 2010. године оформила одељење млађих основаца у Клиници за неурологију и психијатрију за децу и омладину у Улици доктора Суботића, а већ следеће године формирано је још једно за старије основце. Више нема највише ђака на ортопедији на Бањици, а последњих година повећава се број њених ученика на психијатријском лечењу.

– Пре 20 година на Бањици је било седам одељења наше школе, а сада их има само два. Смањен је број наших ученика и на онкологији. У „Зотовићу” и даље имамо најбоље услове, али је и ту концепт рада промењен и смањен је број одељења наших ђака. Приметан је пораст броја наших ученика на неурологији и психијатрији и на Институту за ментално здравље. Ту смо пре појаве вируса корона имали по једно одељење млађих и старијих основаца, али у последње две године број ученика се рапидно повећава. У овим клиникама сада имамо по два одељења од петог до осмог разреда и по једно одељење млађих разреда. Наша одељења су мања него у уобичајеним школама, чини их од четири до највише десет ђака, а на психијатрији у одељењима имамо по минимум осам ученика и ту се види повећање. Осим тога, повећава се број ученика у кућној настави, и то за дефектологе највише због деце која упркос инклузивности система не могу да похађају ни редовне ни специјализоване школе – разјаснио је Зоран Алексић.

Школа без учионица

Три године након што је основана 1969. године, Основна школа за децу са специјалним здравственим проблемима добила здање у Улици војводе Миленка и понела је име др Драгана Херцога, који је као члан међународне мисије Црвеног крста страдао помажући деци и становништву ратом захваћене Бијафре. У тада реновираној, а данас оронулој омањој згради зрелој за проширење и преуређење налази се школска управа – зборница, канцеларије директора, стручних и административних сарадника. Учионица нема. С улазних врата крочи се у зборницу затрпану као магацин, а педагог и психолог фактички раде у подрумској просторији која заудара на влагу. Канцеларија директора је минијатурна и, за разлику од пре неколико деценија, сад на поду има ламинат уместо итисона. Мало матично здање школе као да су сви заборавили. Они не кукају, али верују да ће у неком тренутку доћи време да ће надлежни препознати значај ове установе и да ће јој приуштити хуманији простор. Притом, запослени у „Херцогу” су пионири наставе на даљину, били су ослонац колегама из других школа у време пандемије и онлајн наставе, иду аутобусом у најудаљеније крајеве града до својих ђака, а у болницама се у мантиле пресвлаче и на ходнику. Иако јединствена и заслужна за непрекинуто образовање хиљаде деце, ова школа није проглашена установом од националног значаја. Постоји више од пола века, а још није завредела Светосавску награду. Највеће признање јој је то што благотворно утиче на здравствено стање својих ученика и што се мали пацијенти које је болест приковала за кревет не либе да наставницима покажу радост и ухићење што им је посвећена пажња коју несебично и узвраћају.