Магарећи рај

Трагом приче о магарцима са Старе планине кренули смо у Димитровград. Било нам је познато да на Миџору пасу крда полудивљих коња, али да има и магараца који, уместо да носе млеко са бачија до села, уживају у сочној трави и игри, звучало је помало невероватно. Ко би их и зашто држао беспослене на планини?

– Чињеница је да за магарце нема посла као некада, зато су скоро и ишчезли из нашег краја – каже Сергеј Иванов, доктор ветеринарске медицине, поборник очувања аутохтоних раса домаћих животиња, природног и културног наслеђа царибродског краја.

Док се возимо до села Каменица, на његово имање и његове супруге Јованке, удаљено тридесетак километара од Димитровграда, сазнајемо да у целој општини има само 15 магараца, а од тога је десет њихових. Јованка, инжењер сточарства, удајом за Сергеја преселила се из Руме у Димитровград и променила не само средину, већ и начин живљења.

– Планина и живот на њој су за мене право откровење. Одушевљена сам овим крајем и могу да разумем зашто Сергеј с толико љубави и носталгије прича о свом селу и времену када се планина белела од стада оваца. Зато смо се одлучили за сеоски туризам и пре три године обновили стару кућу у центру села, поред чесме. Тада смо набавили и прве магарце – каже наша домаћица.

– Сањао сам да ову лепоту поделим са другима, да причу о завичају распем по свету, а и да је сачувам... и њу и нас у њој – додаје Сергеј, иначе оснивач природњачког друштва „Натура Балканика” у Димитровграду, невладине организације у области одрживог развоја села у Србији.

Дружељубиви, али својеглави

(/slika2)Магарци на овом имању имају посебан третман, а ево и зашто.

– Велика је разлика између коња и магарца. Верује се да је коњ паметна, а магарац глупа животиња, па је увреда ако некоме кажете да је магарац. Али у питању је велика заблуда. На основу мог искустава, а чувао сам и коње и магарце, коњ на сваку непознату ситуацију реагује плаховито и одмах бежи, при томе често збаци јахача. Магарац никада не реагује тако, он застане, осмотри све, па тек онда реагује. У раду је вредан и истрајан, што побија и другу предрасуду, да је лењ. Али јесте тврдоглав. Мишка смо из камиона морали да изнесемо нас четворица, није хтео да мрдне! – приповеда Сергеј.

Засад магарце јашу Сергејева и Јованкина деца и гости, а кад се буду стекли услови, планирају да их користе у зоотерапији. То подразумева рад са децом оболелом од Дауновог синдрома, церебралне парализе и аутизма, јер јахање на магарцу и одржавање равнотеже не само да годи развоју мускулатуре и јачању деце, већ им мења расположење набоље. Овај вид терапије се доста користи у Аустрији и Великој Британији. Програм се назива „азимо терапија”, од латинског назива за магарца (lat. Equus asinus).

Друга идеја је да планинари који долазе на Стару планину користе њихове магарце за ношење терета, с обзиром на то да су изузетно издржљиви, стрпљиви и благи и, разуме се, својеглави.

Млеко као афродизијак

(/slika3)Сергеј нам скреће пажњу да се у Хрватској и Италији доста користи магареће млеко, које, верује се, помаже код респираторних инфекција и алергије, пре свега на хумано млеко. Један Италијан је, тако, отворио фарму са 600 магараца.

– Пробао сам магареће млеко, не разликује се по укусу од крављег и козјег, само је мало ређе. Дневно се намузе 100 до 200 грама ако се магарица одвоји од пулета (младунчета) које стално сиса. Стари Египћани су магареће млеко користили у козметичке сврхе. Клеопатра се у њему купала, а верује се да има и својство афродизијака – наводи Сергеј.

Све ове лепе планове није тешко спровести, наглашава Јованка, јер су магарци изузетно скромни кад је реч о храни и условима држања. Довољна им је надстрешница и мало сена (једном магарцу дневно треба десетак килограма). Нису избирљиви, једу и сено које остане иза коза, оваца и говеда.

– Наше не хранимо концентрованом храном, искључиво сеном и испашом. Пошто имају велики ограђен простор, скоро 20 ари, стално су на отвореном. Изузетно су друштвени и радознали. Не плаше се људи. Додуше, и људи њих воле да виде, посебно деца – истиче Јованка.

Магарцима, по свему судећи, није суђено да буду беспослени: ако не носе терет, понеће туристе, забављаће и увесељавати децу. Али та нова задужења много су лакша и лепша, а деци ће причинити задовољство – и туристима улепшати боравак на планини.

Славица Берић

--------------------------------------------

Ноћење на сену

У склопу етнокуће налазе се, поред фарме са аутохтоним расама магараца, оваца и коза, и вуновлачара и воденица. Ту је могуће сместити десетак гостију у собама са купатила и без њега, али се може и камповати у шљивару или преноћити на сену. Исхрана се организује по жељи, на традиционалан начин: „пл'њене шушпе“ (пуњене паприке), зељаница, банице и друга локална јела. Посебан специјалитет је „скара на камик“ – роштиљ испечен на загрејаном камену.