Magareći raj

Tragom priče o magarcima sa Stare planine krenuli smo u Dimitrovgrad. Bilo nam je poznato da na Midžoru pasu krda poludivljih konja, ali da ima i magaraca koji, umesto da nose mleko sa bačija do sela, uživaju u sočnoj travi i igri, zvučalo je pomalo neverovatno. Ko bi ih i zašto držao besposlene na planini?

– Činjenica je da za magarce nema posla kao nekada, zato su skoro i iščezli iz našeg kraja – kaže Sergej Ivanov, doktor veterinarske medicine, pobornik očuvanja autohtonih rasa domaćih životinja, prirodnog i kulturnog nasleđa caribrodskog kraja.

Dok se vozimo do sela Kamenica, na njegovo imanje i njegove supruge Jovanke, udaljeno tridesetak kilometara od Dimitrovgrada, saznajemo da u celoj opštini ima samo 15 magaraca, a od toga je deset njihovih. Jovanka, inženjer stočarstva, udajom za Sergeja preselila se iz Rume u Dimitrovgrad i promenila ne samo sredinu, već i način življenja.

– Planina i život na njoj su za mene pravo otkrovenje. Oduševljena sam ovim krajem i mogu da razumem zašto Sergej s toliko ljubavi i nostalgije priča o svom selu i vremenu kada se planina belela od stada ovaca. Zato smo se odlučili za seoski turizam i pre tri godine obnovili staru kuću u centru sela, pored česme. Tada smo nabavili i prve magarce – kaže naša domaćica.

– Sanjao sam da ovu lepotu podelim sa drugima, da priču o zavičaju raspem po svetu, a i da je sačuvam... i nju i nas u njoj – dodaje Sergej, inače osnivač prirodnjačkog društva „Natura Balkanika” u Dimitrovgradu, nevladine organizacije u oblasti održivog razvoja sela u Srbiji.

Druželjubivi, ali svojeglavi

(/slika2)Magarci na ovom imanju imaju poseban tretman, a evo i zašto.

– Velika je razlika između konja i magarca. Veruje se da je konj pametna, a magarac glupa životinja, pa je uvreda ako nekome kažete da je magarac. Ali u pitanju je velika zabluda. Na osnovu mog iskustava, a čuvao sam i konje i magarce, konj na svaku nepoznatu situaciju reaguje plahovito i odmah beži, pri tome često zbaci jahača. Magarac nikada ne reaguje tako, on zastane, osmotri sve, pa tek onda reaguje. U radu je vredan i istrajan, što pobija i drugu predrasudu, da je lenj. Ali jeste tvrdoglav. Miška smo iz kamiona morali da iznesemo nas četvorica, nije hteo da mrdne! – pripoveda Sergej.

Zasad magarce jašu Sergejeva i Jovankina deca i gosti, a kad se budu stekli uslovi, planiraju da ih koriste u zooterapiji. To podrazumeva rad sa decom obolelom od Daunovog sindroma, cerebralne paralize i autizma, jer jahanje na magarcu i održavanje ravnoteže ne samo da godi razvoju muskulature i jačanju dece, već im menja raspoloženje nabolje. Ovaj vid terapije se dosta koristi u Austriji i Velikoj Britaniji. Program se naziva „azimo terapija”, od latinskog naziva za magarca (lat. Equus asinus).

Druga ideja je da planinari koji dolaze na Staru planinu koriste njihove magarce za nošenje tereta, s obzirom na to da su izuzetno izdržljivi, strpljivi i blagi i, razume se, svojeglavi.

Mleko kao afrodizijak

(/slika3)Sergej nam skreće pažnju da se u Hrvatskoj i Italiji dosta koristi magareće mleko, koje, veruje se, pomaže kod respiratornih infekcija i alergije, pre svega na humano mleko. Jedan Italijan je, tako, otvorio farmu sa 600 magaraca.

– Probao sam magareće mleko, ne razlikuje se po ukusu od kravljeg i kozjeg, samo je malo ređe. Dnevno se namuze 100 do 200 grama ako se magarica odvoji od puleta (mladunčeta) koje stalno sisa. Stari Egipćani su magareće mleko koristili u kozmetičke svrhe. Kleopatra se u njemu kupala, a veruje se da ima i svojstvo afrodizijaka – navodi Sergej.

Sve ove lepe planove nije teško sprovesti, naglašava Jovanka, jer su magarci izuzetno skromni kad je reč o hrani i uslovima držanja. Dovoljna im je nadstrešnica i malo sena (jednom magarcu dnevno treba desetak kilograma). Nisu izbirljivi, jedu i seno koje ostane iza koza, ovaca i goveda.

– Naše ne hranimo koncentrovanom hranom, isključivo senom i ispašom. Pošto imaju veliki ograđen prostor, skoro 20 ari, stalno su na otvorenom. Izuzetno su društveni i radoznali. Ne plaše se ljudi. Doduše, i ljudi njih vole da vide, posebno deca – ističe Jovanka.

Magarcima, po svemu sudeći, nije suđeno da budu besposleni: ako ne nose teret, poneće turiste, zabavljaće i uveseljavati decu. Ali ta nova zaduženja mnogo su lakša i lepša, a deci će pričiniti zadovoljstvo – i turistima ulepšati boravak na planini.

Slavica Berić

--------------------------------------------

Noćenje na senu

U sklopu etnokuće nalaze se, pored farme sa autohtonim rasama magaraca, ovaca i koza, i vunovlačara i vodenica. Tu je moguće smestiti desetak gostiju u sobama sa kupatila i bez njega, ali se može i kampovati u šljivaru ili prenoćiti na senu. Ishrana se organizuje po želji, na tradicionalan način: „pl'njene šušpe“ (punjene paprike), zeljanica, banice i druga lokalna jela. Poseban specijalitet je „skara na kamik“ – roštilj ispečen na zagrejanom kamenu.