Када су Београђани певали канцоне

Појединцима који су имали ту ретку привилегију давне 1985. године да добију тражену карту у београдском Сава центру и присуствују концерту славног Тота Кутуња и данас у сећању одјекују, поред осталих, ноте његове песме „L’Italiano” која му је донела славу.

Италијан Салваторе Тото Кутуњо, певач непоновљивог гласа, харизме и сценске магије освојио је београдску публику својим гласом, али и једноставношћу. У савршено скројеном белом оделу са црном косом, препланулим теном изашао је на сцену, освајајући отменошћу и елеганцијом. Сам на сцени, без било каквих пратећих ефеката показао је да добром певачу ништа више и не треба да постигне јединство са публиком која је заједно са њим певала све његове песме. Јер, чини се није било никога у сали ко није знао те мелодије напамет, без обзира на језичку баријеру.

Студенткиње су у то време само због Тота Кутуња самоиницијативно училе италијански језик, а студенти чешљали косу по узору на славног певача како би лакше освајали наклоност лепшег пола. Концерт Тота Кутуња те хладне вечери са дебелим температурним минусом загазио је у касне сате, јер се небројено пута враћао да дели емоције са овдашњом публиком. Београдски трамваји су увелико заузели места у гаражама, а они који нису имали новца за такси пешачили су до својих станова јер су последње динаре дали за поприлично скупе карте за концерт. И нико се није жалио, јер су их носиле италијанске песме које је овај уметник поклањао, у то време југословенској публици која је пристизала са разних страна.

Тото Кутуњо, пореклом из северне Тоскане, био је симбол свога времена, италијанске културе и идентитета. Недосањани уздах многих девојака, човек планетарне популарности. Италијан који је волео своју земљу и све људе света. Несебично им се давао, а љубав коју су му узвраћали одвела га је у бесмртност. И зато ће и даље да се певуше његови стихови: „Пустите ме да певам с гитаром у руци. јер сам поносан што сам Италијан... Ја сам Италијан, прави Италијан. Добро јутро, Италијо, која се не бојиш…”