Kada su Beograđani pevali kancone

Pojedincima koji su imali tu retku privilegiju davne 1985. godine da dobiju traženu kartu u beogradskom Sava centru i prisustvuju koncertu slavnog Tota Kutunja i danas u sećanju odjekuju, pored ostalih, note njegove pesme „L’Italiano” koja mu je donela slavu.

Italijan Salvatore Toto Kutunjo, pevač neponovljivog glasa, harizme i scenske magije osvojio je beogradsku publiku svojim glasom, ali i jednostavnošću. U savršeno skrojenom belom odelu sa crnom kosom, preplanulim tenom izašao je na scenu, osvajajući otmenošću i elegancijom. Sam na sceni, bez bilo kakvih pratećih efekata pokazao je da dobrom pevaču ništa više i ne treba da postigne jedinstvo sa publikom koja je zajedno sa njim pevala sve njegove pesme. Jer, čini se nije bilo nikoga u sali ko nije znao te melodije napamet, bez obzira na jezičku barijeru.

Studentkinje su u to vreme samo zbog Tota Kutunja samoinicijativno učile italijanski jezik, a studenti češljali kosu po uzoru na slavnog pevača kako bi lakše osvajali naklonost lepšeg pola. Koncert Tota Kutunja te hladne večeri sa debelim temperaturnim minusom zagazio je u kasne sate, jer se nebrojeno puta vraćao da deli emocije sa ovdašnjom publikom. Beogradski tramvaji su uveliko zauzeli mesta u garažama, a oni koji nisu imali novca za taksi pešačili su do svojih stanova jer su poslednje dinare dali za poprilično skupe karte za koncert. I niko se nije žalio, jer su ih nosile italijanske pesme koje je ovaj umetnik poklanjao, u to vreme jugoslovenskoj publici koja je pristizala sa raznih strana.

Toto Kutunjo, poreklom iz severne Toskane, bio je simbol svoga vremena, italijanske kulture i identiteta. Nedosanjani uzdah mnogih devojaka, čovek planetarne popularnosti. Italijan koji je voleo svoju zemlju i sve ljude sveta. Nesebično im se davao, a ljubav koju su mu uzvraćali odvela ga je u besmrtnost. I zato će i dalje da se pevuše njegovi stihovi: „Pustite me da pevam s gitarom u ruci. jer sam ponosan što sam Italijan... Ja sam Italijan, pravi Italijan. Dobro jutro, Italijo, koja se ne bojiš…”