Свет на ивици уништења

Специјално за „Политику”
У атмосфери појачаних притисака, конфузије, непотребне конспирације и најразличитијих спекулација, ове недеље је обележено 20 година од доношења Солунске декларације, која је требало да потврди опредељеност ЕУ интеграцији западног Балкана и значајно убрза приступање земаља региона. По многима – неславни јубилеј још једне листе празних обећања. Од те, 2003. године у ЕУ су ушле само Румунија и Бугарска 2007. и вечити немачки штићеник и ратни савезник Хрватска 2013. године. Остале земље на брдовитом Балкану, укључујући и Србију, већ 20 година седе у чекаоници, где им се, кад год се учини да губе стрпљење спремне да крену другим путем, изнова маше неким имагинарним датумима.

Српским чланством су углавном лицитирали домаћи политичари, попут Зорана Живковића, који је те 2003. године, када је донета Солунска декларација, на основу обећања која су му давали бриселски кругови тврдио да ће СЦГ ући у ЕУ заједно с Румунијом и Бугарском већ 2007. године, а потом Борис Тадић и Божидар Ђелић тврдњама да Србија улази у ЕУ 2010, па 2014, па 2016. године... Што је време више пролазило, та европска перспектива је постајала све неопипљивија и било је све јасније да иза слаткоречивих обећања европских партнера и бриселских бирократа не постоји искрена намера да брзом и ефикасном интеграцијом региона обезбеде његов просперитет и дугорочну стабилност у које се тако олако куну.

Догађају у Атини је претходио и систематски лавеж проалбанских лобиста у најутицајнијим медијима у оним земљама колективног Запада које су и најострашћенији заступници „косовског” државног пројекта, прикривен иза напада на Александра Вучића. Без обзира на то да ли га неко волео или не, слагао се с његовом политиком или не, наивни су – или злонамерни – они међу нама које су ови напади обрадовали, јер њихов крајњи циљ није Вучић, већ српски национални интереси. Више пута сам говорио о арогантном самозадовољству ислужених западних елита, које од деведесетих година копирају и изнова примењују потпуно исту силеџијску и пропагандну методологију, први пут коришћену у разбијању бивше Југославије, убеђене у њену непогрешивост и успешност.

Да ли је то флагрантно кршење међународног права, потписивање међународних споразума без намере да се икада примене с јединим циљем да се купи време и створи нова реалност, незаконито коришћење бруталне војне силе и отимање територије и ресурса суверених земаља – листа је дугачка. Неизоставан кључни део ове методологије је пропаганда, чије би се бруталности постидели и најомраженији диктатори у историји наше цивилизације. Пропаганда која има за циљ да лоботомише западну и светску јавност и учини и оно најнеприхватљивије прихватљивим, чак пожељним. Део ове пропагандне методологије је вештачки поједностављена подела на црно и бело, на добре и лоше „момке”, у којој је и најгнуснији злочин који учине они „добри” разумљив и оправдан, а сваки потез који повуку они који су жигосани као лоши унапред демонизован и осуђен.

Неизоставни део ове методологије је и прикривање правих разлога персонификацијом „проблема”. Тако је Слободан Милошевић био главни „кривац” за све гнусне злочине и крвопролиће у бившој Југославији, потом главни разлог за санкције и злочиначку агресију НАТО-а на нашу земљу. И онда се та матрица понављала у свим будућим сукобима у земљама на чије је ресурсе бачено око. Садам Хусеин, Муамер Гадафи, Башар ел Асад, Владимир Путин... Да ли је, на пример, Ираку или Либији боље данас након што је западна пропагандна машинерија прогласила њихове лидере метама за одстрел, организовала државне ударе и подстакла и оправдала њихове варварске јавне егзекуције? Да ли ирачки и либијски народи живе сада у већој демократији, миру, благостању и стабилности? Тешко да одговори на ова питања могу да буду потврдни. Али док се ове земље већ две деценије распадају, док се непотребно губи стотине хиљада људских живота, постоји несметан и бесплатан приступ њиховим природним ресурсима за оне којима је „једини” циљ био да донесу „демократију” овим некада стабилним и просперитетним земљама.

Крајем деведесетих година, када је ова матрица први пут у новијој историји примењена против Слободана Милошевића, кога су западни пропагандисти „надахнуто” назвали „балканским касапином”, многи су наивно веровали да ће се све променити његовим одласком с власти. Можда је код малог броја западних партнера заиста и постојала искрена и наивна намера да се то и догоди. Али од тренутка када се то десило, историја нас је, надам се, научила важним лекцијама. Та персонификација проблема има мало везе са самим лидером који је на мети, већ се користи као инструмент за постизање циљева дубоко супротстављених интересима нације у целини. Ово не значи да су ти лидери безгрешни и невини, али оно што им се ставља на терет није истински разлог због чега су мета агресивних пропагандних напада западних сила.

У новој глобалној реалности створеној бруталним ратом у Украјини, све више се, чак и у оним земљама које су биле главни креатори агресивне политике деведесетих и раних двехиљадитих година скривене иза срамне флоскуле о „међународном поретку заснованом на правилима” која постављају САД, а не на међународном праву, чују гласови да је тренутна ситуација последица бахатог приступа њихових елита међународном правном оквиру и да је једини начин да се пронађе излаз из овог конфликта креативност у проналажењу решења којим би се последице те политике ублажиле и светски поредак вратио на колосек међународног права. Радикалне неолибералне политичке структуре и јастребови у тим земљама, који су остали ментално замрзнути у деведесетим годинама, оваквим гласовима пружају снажан отпор, невољни да признају да је време хегемоније прошло и да су управо они, својом вишедеценијском бахатошћу и агресивношћу, довели до тога да се свет 2023. године налази на ивици уништења.

У очајничком покушају да зауставе неповратне промене, они покушавају да ратнохушкачком реториком врате време уназад, истовремено журећи да заокруже своје недовршене пројекте, укључујући и косовски државни пројекат и ревизију Дејтонског споразума обећану Алији Изетбеговићу у време његовог потписивања. Отуда и овај цунами иницијатива истрошених политичара и албанских и бошњачких лобиста да се политика САД и ЕУ врати у деведесете, чији је резултат серија наручених антисрпских текстова у утицајним медијима у тим земљама скривених иза напада на Александра Вучића, у којима оптужбе у вези с неувођењем санкција Русији само треба да дају привид актуелности. У тренутку када се блоковска подела света убрзано одвија, они верују да је потребно Србију сломити и натерати је да се сагласи са самоуништењем и националним понижењем пре него што се нова гвоздена завеса спусти до краја.

У оваквим околностима није изненађујуће што су многи детаљи у вези са организацијом скупа у Атини били предмет спекулација, од листе званица до главних елемената агенде. Заиста, и поред његових интензивних међународних активности у циљу промоције украјинске позиције и појављивања на многим скуповима, укључујући и оне који немају никакве везе с међународном политиком, тешко је било разумети због чега се на обележавање две деценије од доношења Солунске декларације, која је усмерена на европске интеграције западног Балкана, позива украјински председник Володимир Зеленски. Дежурни душебрижници, и домаћи и страни, пожурили су да његово присуство протумаче искључиво у контексту додатног притиска на Србију, што у вези са увођењем санкција Русији, то и у вези с прижељкиваним признањем тзв. Косова, потпуно пренебрегавајући последице које би то имало на позицију Украјине у вези са очувањем сопственог територијалног интегритета.

Некако је свима промакло да је на скуп позвана и Молдавија, што на сврху овог скупа баца ново светло. Већ извесно време се у ЕУ чују снажни гласови у вези са убрзаним пријемом Украјине и Молдавије како би се, по методологији која је и раније примењена за земље некадашњег Варшавског пакта, које су по хитном поступку постале чланице како би се уклониле из зоне руског утицаја иако нису задовољавале ни основне услове, оне што пре интегрисале. Овакав потез би несумњиво имао негативне последице по процес европских интеграција у земљама западног Балкана, које се две деценије мрцваре новим процедурама и новим условљавањима и довео би до великог притиска јавности да се, због двоструких стандарда, овај процес трајно напусти. Учешћем Украјине и Молдавије на атинском скупу Брисел је покушао да створи илузију да су европске интеграције извесне и да су и услови и подршка интеграцијама и земљама западног Балкана и Украјине и Молдавије подједнаки за све. Наравно, на маргинама скупа били су неминовни покушаји да се прогурају и већ поменути циљеви који с темом скупа немају ништа заједничко.

На обележавање 20 година од усвајања Солунске декларације позван је и „премијер Албин Курти”. Ваља се подсетити да је једна од важних тачака ове декларације из 2003. године била тачка пет, којом се подржава „пуна имплементација Резолуције 1244 СБУН” по питању Косова и Метохије. Како смо од пуне подршке имплементацији РСБУН 1244 и територијалном интегритету СРЈ/СЦГ, данас Србије, дошли до тога да се на овај скуп позива „премијер” парадржавне творевине која, по овој резолуцији, не би ни смела да постоји? Домаћин, Киријакос Мицотакис, премијер државе која не признаје „Косово”, за кога многи сматрају да је један од многих садашњих европских лидера чији је долазак на власт активно и плански промовисан и подржан са оне стране океана са циљем беспоговорне консолидације атлантске агенде без обзира на расположење гласача чије би интересе требало да представљају, покушао је да дипломатски балансира између ових супротстављених ставова.

У декларацији донетој на атинском скупу нигде се не помиње „Косово”, са звездицом или без ње. Али и овај скуп и све што му је претходило показује колико је све у вези са обећањима и документима донетим с гаранцијама међународне заједнице растегљиво и да ова политика „може да буде, али не мора да значи” није нешто што би требало да буде искључиви ослонац наше визије за будућност. Ми јесмо део Европе и наш декларативан циљ треба да буде чланство, ма како илузоран био тај европски пут поплочан двоструким стандардима и лажним обећањима, али не по цену наших сопствених националних интереса. Наша доследност у инсистирању на стриктном поштовању основних постулата међународног права је наш Екскалибур у одбрани тих интереса и, како је и овај скуп показао, снажан аргумент који ни најострашћенији србомрсци не могу да оспоре.