Svet na ivici uništenja

Specijalno za „Politiku”
U atmosferi pojačanih pritisaka, konfuzije, nepotrebne konspiracije i najrazličitijih spekulacija, ove nedelje je obeleženo 20 godina od donošenja Solunske deklaracije, koja je trebalo da potvrdi opredeljenost EU integraciji zapadnog Balkana i značajno ubrza pristupanje zemalja regiona. Po mnogima – neslavni jubilej još jedne liste praznih obećanja. Od te, 2003. godine u EU su ušle samo Rumunija i Bugarska 2007. i večiti nemački štićenik i ratni saveznik Hrvatska 2013. godine. Ostale zemlje na brdovitom Balkanu, uključujući i Srbiju, već 20 godina sede u čekaonici, gde im se, kad god se učini da gube strpljenje spremne da krenu drugim putem, iznova maše nekim imaginarnim datumima.

Srpskim članstvom su uglavnom licitirali domaći političari, poput Zorana Živkovića, koji je te 2003. godine, kada je doneta Solunska deklaracija, na osnovu obećanja koja su mu davali briselski krugovi tvrdio da će SCG ući u EU zajedno s Rumunijom i Bugarskom već 2007. godine, a potom Boris Tadić i Božidar Đelić tvrdnjama da Srbija ulazi u EU 2010, pa 2014, pa 2016. godine... Što je vreme više prolazilo, ta evropska perspektiva je postajala sve neopipljivija i bilo je sve jasnije da iza slatkorečivih obećanja evropskih partnera i briselskih birokrata ne postoji iskrena namera da brzom i efikasnom integracijom regiona obezbede njegov prosperitet i dugoročnu stabilnost u koje se tako olako kunu.

Događaju u Atini je prethodio i sistematski lavež proalbanskih lobista u najuticajnijim medijima u onim zemljama kolektivnog Zapada koje su i najostrašćeniji zastupnici „kosovskog” državnog projekta, prikriven iza napada na Aleksandra Vučića. Bez obzira na to da li ga neko voleo ili ne, slagao se s njegovom politikom ili ne, naivni su – ili zlonamerni – oni među nama koje su ovi napadi obradovali, jer njihov krajnji cilj nije Vučić, već srpski nacionalni interesi. Više puta sam govorio o arogantnom samozadovoljstvu isluženih zapadnih elita, koje od devedesetih godina kopiraju i iznova primenjuju potpuno istu siledžijsku i propagandnu metodologiju, prvi put korišćenu u razbijanju bivše Jugoslavije, ubeđene u njenu nepogrešivost i uspešnost.

Da li je to flagrantno kršenje međunarodnog prava, potpisivanje međunarodnih sporazuma bez namere da se ikada primene s jedinim ciljem da se kupi vreme i stvori nova realnost, nezakonito korišćenje brutalne vojne sile i otimanje teritorije i resursa suverenih zemalja – lista je dugačka. Neizostavan ključni deo ove metodologije je propaganda, čije bi se brutalnosti postideli i najomraženiji diktatori u istoriji naše civilizacije. Propaganda koja ima za cilj da lobotomiše zapadnu i svetsku javnost i učini i ono najneprihvatljivije prihvatljivim, čak poželjnim. Deo ove propagandne metodologije je veštački pojednostavljena podela na crno i belo, na dobre i loše „momke”, u kojoj je i najgnusniji zločin koji učine oni „dobri” razumljiv i opravdan, a svaki potez koji povuku oni koji su žigosani kao loši unapred demonizovan i osuđen.

Neizostavni deo ove metodologije je i prikrivanje pravih razloga personifikacijom „problema”. Tako je Slobodan Milošević bio glavni „krivac” za sve gnusne zločine i krvoproliće u bivšoj Jugoslaviji, potom glavni razlog za sankcije i zločinačku agresiju NATO-a na našu zemlju. I onda se ta matrica ponavljala u svim budućim sukobima u zemljama na čije je resurse bačeno oko. Sadam Husein, Muamer Gadafi, Bašar el Asad, Vladimir Putin... Da li je, na primer, Iraku ili Libiji bolje danas nakon što je zapadna propagandna mašinerija proglasila njihove lidere metama za odstrel, organizovala državne udare i podstakla i opravdala njihove varvarske javne egzekucije? Da li irački i libijski narodi žive sada u većoj demokratiji, miru, blagostanju i stabilnosti? Teško da odgovori na ova pitanja mogu da budu potvrdni. Ali dok se ove zemlje već dve decenije raspadaju, dok se nepotrebno gubi stotine hiljada ljudskih života, postoji nesmetan i besplatan pristup njihovim prirodnim resursima za one kojima je „jedini” cilj bio da donesu „demokratiju” ovim nekada stabilnim i prosperitetnim zemljama.

Krajem devedesetih godina, kada je ova matrica prvi put u novijoj istoriji primenjena protiv Slobodana Miloševića, koga su zapadni propagandisti „nadahnuto” nazvali „balkanskim kasapinom”, mnogi su naivno verovali da će se sve promeniti njegovim odlaskom s vlasti. Možda je kod malog broja zapadnih partnera zaista i postojala iskrena i naivna namera da se to i dogodi. Ali od trenutka kada se to desilo, istorija nas je, nadam se, naučila važnim lekcijama. Ta personifikacija problema ima malo veze sa samim liderom koji je na meti, već se koristi kao instrument za postizanje ciljeva duboko suprotstavljenih interesima nacije u celini. Ovo ne znači da su ti lideri bezgrešni i nevini, ali ono što im se stavlja na teret nije istinski razlog zbog čega su meta agresivnih propagandnih napada zapadnih sila.

U novoj globalnoj realnosti stvorenoj brutalnim ratom u Ukrajini, sve više se, čak i u onim zemljama koje su bile glavni kreatori agresivne politike devedesetih i ranih dvehiljaditih godina skrivene iza sramne floskule o „međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima” koja postavljaju SAD, a ne na međunarodnom pravu, čuju glasovi da je trenutna situacija posledica bahatog pristupa njihovih elita međunarodnom pravnom okviru i da je jedini način da se pronađe izlaz iz ovog konflikta kreativnost u pronalaženju rešenja kojim bi se posledice te politike ublažile i svetski poredak vratio na kolosek međunarodnog prava. Radikalne neoliberalne političke strukture i jastrebovi u tim zemljama, koji su ostali mentalno zamrznuti u devedesetim godinama, ovakvim glasovima pružaju snažan otpor, nevoljni da priznaju da je vreme hegemonije prošlo i da su upravo oni, svojom višedecenijskom bahatošću i agresivnošću, doveli do toga da se svet 2023. godine nalazi na ivici uništenja.

U očajničkom pokušaju da zaustave nepovratne promene, oni pokušavaju da ratnohuškačkom retorikom vrate vreme unazad, istovremeno žureći da zaokruže svoje nedovršene projekte, uključujući i kosovski državni projekat i reviziju Dejtonskog sporazuma obećanu Aliji Izetbegoviću u vreme njegovog potpisivanja. Otuda i ovaj cunami inicijativa istrošenih političara i albanskih i bošnjačkih lobista da se politika SAD i EU vrati u devedesete, čiji je rezultat serija naručenih antisrpskih tekstova u uticajnim medijima u tim zemljama skrivenih iza napada na Aleksandra Vučića, u kojima optužbe u vezi s neuvođenjem sankcija Rusiji samo treba da daju privid aktuelnosti. U trenutku kada se blokovska podela sveta ubrzano odvija, oni veruju da je potrebno Srbiju slomiti i naterati je da se saglasi sa samouništenjem i nacionalnim poniženjem pre nego što se nova gvozdena zavesa spusti do kraja.

U ovakvim okolnostima nije iznenađujuće što su mnogi detalji u vezi sa organizacijom skupa u Atini bili predmet spekulacija, od liste zvanica do glavnih elemenata agende. Zaista, i pored njegovih intenzivnih međunarodnih aktivnosti u cilju promocije ukrajinske pozicije i pojavljivanja na mnogim skupovima, uključujući i one koji nemaju nikakve veze s međunarodnom politikom, teško je bilo razumeti zbog čega se na obeležavanje dve decenije od donošenja Solunske deklaracije, koja je usmerena na evropske integracije zapadnog Balkana, poziva ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. Dežurni dušebrižnici, i domaći i strani, požurili su da njegovo prisustvo protumače isključivo u kontekstu dodatnog pritiska na Srbiju, što u vezi sa uvođenjem sankcija Rusiji, to i u vezi s priželjkivanim priznanjem tzv. Kosova, potpuno prenebregavajući posledice koje bi to imalo na poziciju Ukrajine u vezi sa očuvanjem sopstvenog teritorijalnog integriteta.

Nekako je svima promaklo da je na skup pozvana i Moldavija, što na svrhu ovog skupa baca novo svetlo. Već izvesno vreme se u EU čuju snažni glasovi u vezi sa ubrzanim prijemom Ukrajine i Moldavije kako bi se, po metodologiji koja je i ranije primenjena za zemlje nekadašnjeg Varšavskog pakta, koje su po hitnom postupku postale članice kako bi se uklonile iz zone ruskog uticaja iako nisu zadovoljavale ni osnovne uslove, one što pre integrisale. Ovakav potez bi nesumnjivo imao negativne posledice po proces evropskih integracija u zemljama zapadnog Balkana, koje se dve decenije mrcvare novim procedurama i novim uslovljavanjima i doveo bi do velikog pritiska javnosti da se, zbog dvostrukih standarda, ovaj proces trajno napusti. Učešćem Ukrajine i Moldavije na atinskom skupu Brisel je pokušao da stvori iluziju da su evropske integracije izvesne i da su i uslovi i podrška integracijama i zemljama zapadnog Balkana i Ukrajine i Moldavije podjednaki za sve. Naravno, na marginama skupa bili su neminovni pokušaji da se proguraju i već pomenuti ciljevi koji s temom skupa nemaju ništa zajedničko.

Na obeležavanje 20 godina od usvajanja Solunske deklaracije pozvan je i „premijer Albin Kurti”. Valja se podsetiti da je jedna od važnih tačaka ove deklaracije iz 2003. godine bila tačka pet, kojom se podržava „puna implementacija Rezolucije 1244 SBUN” po pitanju Kosova i Metohije. Kako smo od pune podrške implementaciji RSBUN 1244 i teritorijalnom integritetu SRJ/SCG, danas Srbije, došli do toga da se na ovaj skup poziva „premijer” paradržavne tvorevine koja, po ovoj rezoluciji, ne bi ni smela da postoji? Domaćin, Kirijakos Micotakis, premijer države koja ne priznaje „Kosovo”, za koga mnogi smatraju da je jedan od mnogih sadašnjih evropskih lidera čiji je dolazak na vlast aktivno i planski promovisan i podržan sa one strane okeana sa ciljem bespogovorne konsolidacije atlantske agende bez obzira na raspoloženje glasača čije bi interese trebalo da predstavljaju, pokušao je da diplomatski balansira između ovih suprotstavljenih stavova.

U deklaraciji donetoj na atinskom skupu nigde se ne pominje „Kosovo”, sa zvezdicom ili bez nje. Ali i ovaj skup i sve što mu je prethodilo pokazuje koliko je sve u vezi sa obećanjima i dokumentima donetim s garancijama međunarodne zajednice rastegljivo i da ova politika „može da bude, ali ne mora da znači” nije nešto što bi trebalo da bude isključivi oslonac naše vizije za budućnost. Mi jesmo deo Evrope i naš deklarativan cilj treba da bude članstvo, ma kako iluzoran bio taj evropski put popločan dvostrukim standardima i lažnim obećanjima, ali ne po cenu naših sopstvenih nacionalnih interesa. Naša doslednost u insistiranju na striktnom poštovanju osnovnih postulata međunarodnog prava je naš Ekskalibur u odbrani tih interesa i, kako je i ovaj skup pokazao, snažan argument koji ni najostrašćeniji srbomrsci ne mogu da ospore.