СРПСКИ КАБАРЕ

У Србији је фашизам без шансе. Нема га, нити ће га бити! То смо чули са разних страна, пре свега из врхова власти и опозиције. Срели смо се са небројеним евокацијама на мрачна прошла времена, уз окретање страница историје патње. У том штиву ова земља је истакнута жртва нацистичког планетарног похода.

То би морало да значи како смо лишени опасности да се овде рађају (постају) надринацисти, чија је идеологија изворног "иберменша" тек мало ретуширана у корист аријевске Србије. Све друго, а то је брутално насиље, расизам, антисемитизам, гвоздена диктатура, култ харизматичног вође – остаје до даљег.

У политичким и академским расправама појавиле су се пукотине у покушајима да се дефинише фашизам. Показало се да многи учени људи не знају порекло појма, нити изворе и појаве овог феномена. За неке важне "аналитичаре" то је био претежак посао, онај напор који се не може савладати без аусвајса дневне политике. Али, чему све то, ако је фолклорни српски нацизам (националсоцијализам) само маргинална појава? Изненада, или не баш сасвим, у наше животе стигао је један фирер. Ни мање, ни више.

Србија нема минхенске пивнице, али има своје. Да ли је неко скоро гледао "Кабаре" са Лајзом Минели и Мајклом Јорком? Фирер из војвођанског шора није молер и нема изгледа да се његов развојни пут усклади са дијаболичном каријером фирера Адолфа.

Аналогије нам неће много помоћи, а могу да нас оставе равнодушним пред опасним маргиналцима. Ми смо данас и овде, у Србији, више од шездесет година после слома нацизма који, види чуда, није сломљен. Или није баш сасвим. Ако су "матичне земље", оне одакле је све некако и почело, обезбедиле себи поуздану заштиту од најгорих успомена, нови нацисти се производе у државама жртвама: Русији, Србији, Пољској, Словенији, Чешкој!

Гледао сам ономад једног психолога који покушава да за све нас појми шта се то дешава са вредносним системом земаља негдашње "антихитлеровске коалиције". Па он каже да је све ово (у наведеним државама) производ "постисторијског вредносног слома", у коме се рецидиви зла посредно појављују код жртава. Врло занимљиво! Тако произилази да је "фирер" из Новог Сада симбол националног мазохизма, у несвесној тежњи да се зближи са идеологијом мучитеља.

Ако није успео да формира "Национални строј" као колону која ће слободно ходати војвођанском престоницом и Србијом, "фирер" Давидовић је бар успео да додатно замрси односе у српској политичкој елити. Да до простачких увреда и новог расцепа посвађа колоритни српски парламент.

Себе и своје регруте већ данима држи на првим странама новина, и још је прва или друга вест у ТВ дневницима. Сви су видели како је тријумфално отишао (одведен) код судије за прекршаје и добио целих седам дана преваспитавања. Такав је закон. И Хитлер беше одлежао своје због покушаја преврата. А тек нешто доцније постао је канцелар.

Али ни овде аналогијама места нема. Да видимо шта се то догађало са Ненадом Чанком, човеком који сматра да нацисте "ваља згазити као гамад"! Или тако нешто. Осим гажења, биле су у оптицају и неке летве и слични дрвени реквизити.

Ако се неко још сећа, Чанак је у своје време предлагао да се Милошевић "обеси на Теразијама!" Тај његов предлог је, као што знамо, сасвим пропао. Тако да није лако разумети докле сеже метафорична креативност г. Чанка, а кад тај човек мисли буквално. У првом делу овог текста беше речи о филму "Кабаре". То је баш озбиљна прича о ескалацији зла. Али ваљало би бар још једном видети "Браћу Блуз", где се буразери на свој начин, једним прастарим таљигама од аута обрачунавају са неонацистима.

Ова мала дигресија се можда односи и на Ненада Чанка. И он је музичар као и "блузисти", па је његов позив на мотке можда само једна особена уметничка деоница, упозорење док не буде доцкан. Уосталом, тешко је остати миран пред слепом агресијом и приглупом идеолошком мржњом. Нацизам иначе не разуме толеранцију, он је увек прихвата као добродошлу слабост. Верујем да је у том смислу Ненад Чанак на своја плећа (вербално неовлашћено) узео посао органа реда.

Шта се, међутим, догодило? Поново су настали проблеми са дефиницијама, или су пак оне у себи добиле непотребне дозе отужне страначке епике. Тако је Чанак у јавним иступима аналитичара и неких страначких активиста изједначен са "фирером". Чак је неко затражио хитну забрану Давидовића и Чанка. Јер је то, наводно, иста врста екстремизма.

Е, то је већ паралела од које боли глава. Српски експерти су открили нову врсту "антифашистичког екстремизма", који је исто тако разарајући као фашистички. Многи су имали проблема да образложе ову слабомислећу идеју, али она није могла да се прими, јер је стерилна и помало тупава. Осим тамо где ваља оправдати изворно насиље. И наравно, у неким круговима парламента Србије, где се политички обрачуни воде свим средствима: дакле и глупостима и увредама и гажењем.

Да није свега тога, па и тугаљивог кокетирања са десним екстремизмом, "фирер унд камераден" би, како рече неко, били само обични, локални насилници. Овако, они су злосрећни политички лакмус у Србији, свеједно је ли Давидовић у затвору или у посланичкој скамији. Свеједно сматра ли Србија још да је једном за свагда пелцована од нацистичке инфекције.