„Ваг­не­ров” др­жав­ни по­сао у Афри­ци се на­ста­вља

Ваг­не­ров­ци су озбиљ­но укљу­че­ни у Цен­трал­но­а­фрич­кој Ре­пу­бли­ци, Ма­ли­ју, оба­вља­ли су од­ре­ђе­не за­дат­ке у Си­ри­ји, Ли­би­ји, и мо­гу­ће је да су им се и дру­ге др­жа­ве обра­ти­ле за по­моћ, с об­зи­ром на то да су у зна­чај­ној ме­ри по­ти­сну­ли Фран­цу­зе и Аме­ри­кан­це са африч­ког кон­ти­нен­та. Они су ор­га­ни­за­ци­о­но укљу­че­ни у африч­ке струк­ту­ре ко­је кон­тро­ли­шу из­вр­шну и за­ко­но­дав­ну власт и ус­пе­ли су да ста­би­ли­зу­ју си­ту­а­ци­ју у бор­би про­тив те­ро­ри­зма. Ру­ски вој­ни струч­ња­ци сма­тра­ју да ће струк­ту­ра „Ваг­не­ра” оста­ти иста и да ће за­др­жа­ти по­сло­ве у Афри­ци.

При­го­жин је био би­зни­смен и чо­век с кри­ми­нал­ном про­шло­шћу, што му је уз ка­рак­тер да­ва­ло ауто­ри­тет у јав­но­сти и ме­ђу вој­ни­ци­ма. Кон­со­ли­да­ци­ја „Ваг­не­ра” са­да ће умно­го­ме за­ви­си­ти и од то­га ко ће га за­ме­ни­ти на ме­сту пр­вог чо­ве­ка. Пу­тин је то­ком раз­го­во­ра с ваг­не­ров­ци­ма, ка­да их је пе­тог да­на од по­бу­не при­мио у Кре­мљу, ре­као да би „Ваг­нер” мо­гао да во­ди Ан­дреј Тро­шев, са по­зив­ним зна­ком Се­да. Ње­го­во име се по­ја­вљи­ва­ло на те­ле­грам ка­на­ли­ма од­мах по­сле по­бу­не.

Ка­ко је и сам Пу­тин ре­као да Ру­си­ји не по­сто­ји прав­ни ста­тус при­ват­них вој­них ком­па­ни­ја, и то ће мо­ра­ти да бу­де прав­но ре­гу­ли­са­но. Пот­пи­си­ва­њем уго­во­ра са Ми­ни­стар­ством од­бра­не, то ће би­ти ре­ше­но за вој­ни­ке, а што се ти­че де­ло­ва­ња „Ваг­не­ра” у Афри­ци или на Бли­ском ис­то­ку, иза тих уго­во­ра је сва­ка­ко ста­ја­ла др­жа­ва. То би био ло­ги­чан рас­плет са­да­шње си­ту­а­ци­је, јер би рас­пу­шта­ње ове гру­пе би­ло бе­сми­сле­но по­сле огром­ног бор­бе­ног ис­ку­ства и ре­зул­та­та ко­је су сте­кли.

„Фај­нен­шел тајмс” пи­ше, по­зи­ва­ју­ћи се на сво­је из­во­ре, да ће Кремљ ве­ро­ват­но за­ме­ни­ти ру­ко­вод­ство „Ваг­не­ра” у Афри­ци и на­ста­ви­ти. Ру­ски зва­нич­ни­ци су до са­да већ уве­ри­ли „Ваг­не­ро­ве” африч­ке кли­јен­те да ће, упр­кос ве­сти о смр­ти ру­ко­вод­ства, Ру­ска Фе­де­ра­ци­ја на­ста­ви­ти да пру­жа до­го­во­ре­не услу­ге. Лист та­ко­ђе пи­ше да је уочи При­го­жи­но­ве смр­ти де­ле­га­ци­ја вој­не оба­ве­штај­не слу­жбе ко­ју је пред­во­дио за­ме­ник ми­ни­стра од­бра­не Ју­нус Бек Јев­ку­ров от­пу­то­ва­ла у Ли­би­ју, где је по­ку­ша­ла да пре­у­зме кон­тро­лу над ло­кал­ном ко­ман­дом „Ваг­не­ра”. Пре­ма из­во­ри­ма „Фај­нен­шел тај­мса”, то је и био по­вод за При­го­жи­нов по­след­њи пут у Афри­ку – да спре­чи ру­ску др­жав­ну вој­ску у то­ме. Исто­вре­ме­но, пре­ма ре­чи­ма са­го­вор­ни­ка, по­сле по­бу­не „При­го­жи­нов ста­тус као по­лу­зва­нич­ног иза­сла­ни­ка Ру­си­је на африч­ком кон­ти­нен­ту ве­о­ма је осла­био”.

С дру­ге стра­не, пре­ма бри­тан­ским оба­ве­штај­ним слу­жба­ма, При­го­жи­но­ва смрт ће го­то­во си­гур­но има­ти ду­бо­ко де­ста­би­ли­зу­ју­ћи ефе­кат на ваг­не­ров­це, јер „лич­ни ква­ли­те­ти осни­ва­ча при­ват­не вој­не ком­па­ни­је: хи­пе­рак­тив­ност, из­у­зет­на хра­брост, те­жња за ре­зул­та­ти­ма и из­у­зет­на су­ро­вост – те­шко да се мо­гу на­ћи у би­ло ком на­след­ни­ку”.

„Вол­стрит џор­нал” пи­ше о по­след­њим да­ни­ма При­го­жи­но­вог жи­во­та и на­во­ди да је При­го­жин у про­шли пе­так сти­гао у Цен­трал­но­а­фрич­ку Ре­пу­бли­ку, где је по­ку­шао да убе­ди пред­сед­ни­ка Фо­стен-Ар­шан­жа Ту­а­де­ру да на­ста­ви са­рад­њу, на­кон што му је, на­вод­но, сам Пу­тин лич­но ре­као да се дис­тан­ци­ра од При­го­жи­на. Пре ме­сец да­на, Ту­а­де­ра је био у Санкт Пе­тер­бур­гу на ру­ско-африч­ком са­ми­ту и уз­др­жао се од са­стан­ка са При­го­жи­ном.

Пре­ма из­во­ри­ма овог ли­ста, ло­кал­на вој­ска ко­ја се за­јед­но са „Ваг­не­ром” бо­ри­ла про­тив вла­де Су­да­на, до­не­ла је ку­ти­је зла­та При­го­жи­ну ка­ко би пла­ти­ла оруж­је ко­је им је прет­ход­но пре­ба­че­но, а При­го­жин је, на­вод­но, ре­као: „Тре­ба ми још зла­та.” По­том се на­крат­ко за­у­ста­вио у Ма­ли­ју, док су ње­го­ви кон­ку­рен­ти из ру­ског Ми­ни­стар­ства од­бра­не (ге­не­рал Ју­нус Бек Јев­ку­ров) пре­го­ва­ра­ли у Ли­би­ји. Име ге­не­ра­ла Јев­ку­ро­ва је по­ме­ну­то у јав­но­сти тач­но пре два ме­се­ца, ка­да га је При­го­жин јав­но осра­мо­тио обра­ћа­ју­ћи му се „ти”, ка­да су у вре­ме по­бу­не ваг­не­ров­ци за­у­зе­ли се­ди­ште Ју­жног вој­ног окру­га у Ро­сто­ву, ода­кле се ко­ман­ду­је „спе­ци­јал­ном вој­ном опе­ра­ци­јом” у Укра­ји­ни.

За­ни­мљи­во је да је Пу­тин по­сле по­ги­би­је При­го­жи­на ре­као да се он дан пре по­ги­би­је вра­тио из Афри­ке и да се та­мо ба­вио „наф­том, га­сом, пле­ме­ни­тим ме­та­ли­ма и дра­гим ка­ме­њем”. За јед­ног би­зни­сме­на, па ма­кар и ру­ског, ам­би­ци­је При­го­жи­на су у сва­ком по­гле­ду пре­ва­зи­шле ни­во ко­ји је за Кремљ мо­гао да бу­де под­но­шљив. При­том, „Ваг­нер” је био др­жав­ни по­сао.