„Vag­ne­rov” dr­žav­ni po­sao u Afri­ci se na­sta­vlja

Vag­ne­rov­ci su ozbilj­no uklju­če­ni u Cen­tral­no­a­frič­koj Re­pu­bli­ci, Ma­li­ju, oba­vlja­li su od­re­đe­ne za­dat­ke u Si­ri­ji, Li­bi­ji, i mo­gu­će je da su im se i dru­ge dr­ža­ve obra­ti­le za po­moć, s ob­zi­rom na to da su u zna­čaj­noj me­ri po­ti­snu­li Fran­cu­ze i Ame­ri­kan­ce sa afrič­kog kon­ti­nen­ta. Oni su or­ga­ni­za­ci­o­no uklju­če­ni u afrič­ke struk­tu­re ko­je kon­tro­li­šu iz­vr­šnu i za­ko­no­dav­nu vlast i us­pe­li su da sta­bi­li­zu­ju si­tu­a­ci­ju u bor­bi pro­tiv te­ro­ri­zma. Ru­ski voj­ni struč­nja­ci sma­tra­ju da će struk­tu­ra „Vag­ne­ra” osta­ti ista i da će za­dr­ža­ti po­slo­ve u Afri­ci.

Pri­go­žin je bio bi­zni­smen i čo­vek s kri­mi­nal­nom pro­šlo­šću, što mu je uz ka­rak­ter da­va­lo auto­ri­tet u jav­no­sti i me­đu voj­ni­ci­ma. Kon­so­li­da­ci­ja „Vag­ne­ra” sa­da će umno­go­me za­vi­si­ti i od to­ga ko će ga za­me­ni­ti na me­stu pr­vog čo­ve­ka. Pu­tin je to­kom raz­go­vo­ra s vag­ne­rov­ci­ma, ka­da ih je pe­tog da­na od po­bu­ne pri­mio u Kre­mlju, re­kao da bi „Vag­ner” mo­gao da vo­di An­drej Tro­šev, sa po­ziv­nim zna­kom Se­da. Nje­go­vo ime se po­ja­vlji­va­lo na te­le­gram ka­na­li­ma od­mah po­sle po­bu­ne.

Ka­ko je i sam Pu­tin re­kao da Ru­si­ji ne po­sto­ji prav­ni sta­tus pri­vat­nih voj­nih kom­pa­ni­ja, i to će mo­ra­ti da bu­de prav­no re­gu­li­sa­no. Pot­pi­si­va­njem ugo­vo­ra sa Mi­ni­star­stvom od­bra­ne, to će bi­ti re­še­no za voj­ni­ke, a što se ti­če de­lo­va­nja „Vag­ne­ra” u Afri­ci ili na Bli­skom is­to­ku, iza tih ugo­vo­ra je sva­ka­ko sta­ja­la dr­ža­va. To bi bio lo­gi­čan ras­plet sa­da­šnje si­tu­a­ci­je, jer bi ras­pu­šta­nje ove gru­pe bi­lo be­smi­sle­no po­sle ogrom­nog bor­be­nog is­ku­stva i re­zul­ta­ta ko­je su ste­kli.

„Faj­nen­šel tajms” pi­še, po­zi­va­ju­ći se na svo­je iz­vo­re, da će Kremlj ve­ro­vat­no za­me­ni­ti ru­ko­vod­stvo „Vag­ne­ra” u Afri­ci i na­sta­vi­ti. Ru­ski zva­nič­ni­ci su do sa­da već uve­ri­li „Vag­ne­ro­ve” afrič­ke kli­jen­te da će, upr­kos ve­sti o smr­ti ru­ko­vod­stva, Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja na­sta­vi­ti da pru­ža do­go­vo­re­ne uslu­ge. List ta­ko­đe pi­še da je uoči Pri­go­ži­no­ve smr­ti de­le­ga­ci­ja voj­ne oba­ve­štaj­ne slu­žbe ko­ju je pred­vo­dio za­me­nik mi­ni­stra od­bra­ne Ju­nus Bek Jev­ku­rov ot­pu­to­va­la u Li­bi­ju, gde je po­ku­ša­la da pre­u­zme kon­tro­lu nad lo­kal­nom ko­man­dom „Vag­ne­ra”. Pre­ma iz­vo­ri­ma „Faj­nen­šel taj­msa”, to je i bio po­vod za Pri­go­ži­nov po­sled­nji put u Afri­ku – da spre­či ru­sku dr­žav­nu voj­sku u to­me. Isto­vre­me­no, pre­ma re­či­ma sa­go­vor­ni­ka, po­sle po­bu­ne „Pri­go­ži­nov sta­tus kao po­lu­zva­nič­nog iza­sla­ni­ka Ru­si­je na afrič­kom kon­ti­nen­tu ve­o­ma je osla­bio”.

S dru­ge stra­ne, pre­ma bri­tan­skim oba­ve­štaj­nim slu­žba­ma, Pri­go­ži­no­va smrt će go­to­vo si­gur­no ima­ti du­bo­ko de­sta­bi­li­zu­ju­ći efe­kat na vag­ne­rov­ce, jer „lič­ni kva­li­te­ti osni­va­ča pri­vat­ne voj­ne kom­pa­ni­je: hi­pe­rak­tiv­nost, iz­u­zet­na hra­brost, te­žnja za re­zul­ta­ti­ma i iz­u­zet­na su­ro­vost – te­ško da se mo­gu na­ći u bi­lo kom na­sled­ni­ku”.

„Vol­strit džor­nal” pi­še o po­sled­njim da­ni­ma Pri­go­ži­no­vog ži­vo­ta i na­vo­di da je Pri­go­žin u pro­šli pe­tak sti­gao u Cen­tral­no­a­frič­ku Re­pu­bli­ku, gde je po­ku­šao da ube­di pred­sed­ni­ka Fo­sten-Ar­šan­ža Tu­a­de­ru da na­sta­vi sa­rad­nju, na­kon što mu je, na­vod­no, sam Pu­tin lič­no re­kao da se dis­tan­ci­ra od Pri­go­ži­na. Pre me­sec da­na, Tu­a­de­ra je bio u Sankt Pe­ter­bur­gu na ru­sko-afrič­kom sa­mi­tu i uz­dr­žao se od sa­stan­ka sa Pri­go­ži­nom.

Pre­ma iz­vo­ri­ma ovog li­sta, lo­kal­na voj­ska ko­ja se za­jed­no sa „Vag­ne­rom” bo­ri­la pro­tiv vla­de Su­da­na, do­ne­la je ku­ti­je zla­ta Pri­go­ži­nu ka­ko bi pla­ti­la oruž­je ko­je im je pret­hod­no pre­ba­če­no, a Pri­go­žin je, na­vod­no, re­kao: „Tre­ba mi još zla­ta.” Po­tom se na­krat­ko za­u­sta­vio u Ma­li­ju, dok su nje­go­vi kon­ku­ren­ti iz ru­skog Mi­ni­star­stva od­bra­ne (ge­ne­ral Ju­nus Bek Jev­ku­rov) pre­go­va­ra­li u Li­bi­ji. Ime ge­ne­ra­la Jev­ku­ro­va je po­me­nu­to u jav­no­sti tač­no pre dva me­se­ca, ka­da ga je Pri­go­žin jav­no osra­mo­tio obra­ća­ju­ći mu se „ti”, ka­da su u vre­me po­bu­ne vag­ne­rov­ci za­u­ze­li se­di­šte Ju­žnog voj­nog okru­ga u Ro­sto­vu, oda­kle se ko­man­du­je „spe­ci­jal­nom voj­nom ope­ra­ci­jom” u Ukra­ji­ni.

Za­ni­mlji­vo je da je Pu­tin po­sle po­gi­bi­je Pri­go­ži­na re­kao da se on dan pre po­gi­bi­je vra­tio iz Afri­ke i da se ta­mo ba­vio „naf­tom, ga­som, ple­me­ni­tim me­ta­li­ma i dra­gim ka­me­njem”. Za jed­nog bi­zni­sme­na, pa ma­kar i ru­skog, am­bi­ci­je Pri­go­ži­na su u sva­kom po­gle­du pre­va­zi­šle ni­vo ko­ji je za Kremlj mo­gao da bu­de pod­no­šljiv. Pri­tom, „Vag­ner” je bio dr­žav­ni po­sao.