Стада и хранила и школовала сељане

Мркоњић Град – Откако је Ото фон Штајнбајс, деветсто шеснаесте прошлог века, у мркоњићградском крају изградио прве пруге, у недрима Луње главе и Смиљевца посечено је готово тридесет милиона кубика углавном црногорице.

– Од тог Швајцарца па до данас, од народа и овог краја увек је узимано, а да паорима навиклим само да ћуте, трпе и раде никада ништа није давано. Израчунао сам да је за свих тих година у нашим шумама посечено, а потом продато и отишло у туђе џепове, две и по милијарде марака. Да су само мрву остављали онима од којих су то узимали, где би нам данас био крај – прича Боро Дакић.

Кад год би Раде Удовчић приповедао о оном што је, за прошлих времена, било у Подгорији, само једној од стотинак насеобина мркоњићградског краја, увек би истицао како је из овог села седамдесетак факултетски образованих људи, те тридесетак магистара, девет доктора, углавном техничких наука и, однедавно, један академик, Пантелија Дакић, члан Академије наука и уметности Републике Српске.

– Пуно је то зна ли се да је данас у селу, петнаестак километара удаљеном од Шипова и три пута више од Мркоњић Града, тек осамдесетак душа, а мало има ли се на уму вековна жеља сељана за образовањем и бегом од неписмености... Људи су се у овим крајевима, још од деветнаестог века, борили да уз своје богомоље подигну и школе. Знали су народни трибуни месецима ходити пут Стамбола како би од Османлија добили дефтере да се уз цркве могу саградити и школе – објашњава Удовчић.

Старина Реља Васић данас приповеда оно што му је отац чуо од деда му Васојице. По њему, православни Срби су ове просторе населили још 1427. године, када су у великим колонама гладних, изнемоглих и људи без наде, овде стигли из Дубровника и његове околице.

– Да се то не би заборавило, односно да се увек то има на уму, на дедовини сам подигао велики споменик и конак за намернике који ће долазити у походе овом крају. Ако бог да, цели комплекс који сам с муком и уштеђевином подизао дариваћу Музеју Републике Српске. Нека „Рељина задужбина“, како сам је већ крстио, сведочи о коренима православља који су мало где тако дубоки и постојани – поносно ће Реља Васић.

Када су Аустријанци планирали да подигну прву железничку пругу, никако је нису могли трасирати пошто је релација којом је требало да иде била кратка, а уз то и врло стрма.

Када они то нису знали, помогао им је мештанин Остоја Проле који је цепаницама натоварио коња који је кренуо пут нове трасе. Куд год би коњ прошао, ту су инжењери означавали трасу пруге... После су у Бечу, онако у шали, говорили како су „босански коњи паметнији од бечких инжењера“.

Уз ову је и прича о Остојином презимењаку Душану... Пошто је био у четницима, крај четрдесет и пете и слободу у Титовој Југославији није смео дочекати у родној Подгорији. Отиснуо се у Америку... На супругу и родбину никада није заборавио. И увек им слао пакете.

– У једном од тих пакета спаковао је само леве сандале пошто је знао да се пошиљке, које својима шаљу четници, отварају и из њих ваде тада све вредне ствари. Када су отворили Душанов пакет, у њему је била обућа само за леву ногу. То их није интересовало. Ни месец дана није прошао када је Душан својима у Подгорију послао и десне сандале... То најбоље илуструје приче о сналажљивости и духовитости сељана Подгорије које су вековима и хранила и школовала стада оваца – опет ће Раде Удовчић.

За последњег рата Подгорију су, ко зна зашто, ипак поштедели хрватски војници који су другим деловима Крајине, у јесен деведесет и пете, протутњали, рушили и палили све пред собом. Међутим, за Другог светског рата, црнокошуљаши су у Подгорији оставили дубоке трагове пуне крви.

На прилазима селу, почетком септембра четрдесет и прве, усташе из Јајца и Шипова умориле су осамдесет и два сељанина, искључиво војно способна мушкарца. Само неколико стотима метара даље, подигнут је споменик на месту где су припадници истих јединица на најсвирепији начин убили сто пет мештана, углавном жена, деце и стараца.