Свако може да прави мурале

Ових дана активисти појединих грађанских организација у јавности дижу глас против мурала са српском заставом и натписом „Кад се војска на Косово врати”. По њиховом читању, то је позив на насиље. Чудно је, међутим, да они тако слободно учитавају у мурале нешто што на њима не пише, а превиђају насиље које те „грађанске”, „проевропске” (зар нису и Русија и Белорусија у Европи, а Мађарска и Пољска у Европској унији?) организације већ месецима сваке суботе чине грађанима Србије, који само хоће да прођу неким врло важним саобраћајницама? Те исте организације (и странке) боре се за слободу изражавања тако што за себе траже телевизије с националном фреквенцијом, а другима ускраћују и зидове.

Свака опозиција треба да буде свесна да, ако жели да дође на власт, треба да докаже доследност и моралну супериорност над влашћу против које се бори. А примена двојаких стандарда свакако не сведочи о особитој моралној супериорности. Њихово је право да сањају Србију у којој на власти нису Александар Вучић и СНС, као што је право аутора мурала да сањају српску војску на Косову. Коме се такви мурали не свиђају, има опцију да окрене главу на другу страну или да затвори очи док поред њих пролази. Ко мора да прође ауто-путем или неком другом саобраћајницом током (наравно „ненасилних”) блокада, најчешће нема никакав избор него да чека да му грађански активисти благоизволе омогућити једно од основних грађанских права – право на слободно кретање.

Уосталом, свако може да прави мурале, па зашто то не раде и „грађански” активисти? Верујем да би највећем броју грађана та врста политичке борбе била дража од блокаде саобраћајница.

Зоран Јањетовић,
Београд