Вештачка интелигенција је боља од свих нас

Изјаве Петра Васића, стручњака за дигиталне медије, некада су фаталистичке, некима можда чудне и упитне, понекад делују апокалиптично, али никога не остављају равнодушним. Он сарађује с највећим домаћим компанијама и међународним корпорацијама које су спремне да испробавају нове комуникацијске трендове.

Од када се на Универзитету у Љубљани упознао с друштвеним мрежама, не престаје да га фасцинира онлајн свет, интернет и комуникација. Рођени Дорћолац успео је да од свог имена изгради невероватан бренд, робну марку на пољу дигиталних медија.

Директор који све ради сам

Васић је неко ко може да вам зачас изгради каријеру – ако прихватите да живите у садашњем тренутку. Несебично дели сва своја сазнања и сматра да је то такође део његове мисије.

Један је од ретких директора који многе ствари и даље ради сам – јавља се на контакт телефон, вози мотор којим најчешће одлази на састанке, сам одржава друштвене мреже и канале путем којих комуницира са својом публиком и изузетно му је важно да на тај начин остане у контакту с реалношћу. Верује да ко изгуби тај контакт, заправо губи и себе и своју идеју, почиње да трокира.

Петар прича да није слутио којим правцем ће ићи његов живот када је изненада у 15. години остао без оца. Тих деведесетих лечење је много коштало, породица је остала без прихода. Затим искрено прича како се тада сналазио препродајући ствари:

– Почео сам да ваљам робу. Буквално све и свашта. Ту сам свашта научио о себи и људима, а и како функционише тржиште.

Открива да основну школу није завршио баш као сјајан ђак. Бодови нису били довољни ни да се упише у Дрвну школу или „Драпшин”. Али, решење се појавило: пролазећи Дорћолом, Душановом улицом, приметио је да је списак примљених ђака истакнут на вратима Прве београдске гимназије – кратак. Како је ту било слободних места, постао је ђак ове гимназије.

– Било ми је тешко, имао сам много рупа у знању, a открили су да имам дислексију с којом сам се мучио. Уместо да ми помогну, исмејавали су ме зато што сам срицао док читам. Па, ја и данас сричем. Ипак, нисам се предавао. Моји су завршили факултете, знао сам да морам нешто да учим. Ова гимназија је била подстицајна средина за мене – присећа се Петар и додаје да је студије започео на Рударско-геолошком факултету, али је после прве године прешао на ФОН.

Убрзо коцкице су се пресложиле и он је завршио у Љубљани.

– За време факса направио сам клуб „Extreme Art”, возили смо ролшуе, направили смо скејт парк. Али дошло је бомбардовање, терали су нас да бранимо мостове. Одлучио сам да напустим Србију. Отишао сам у Љубљану, усред бомбардовања – прича и додаје да се издржавао продајући упаљаче на картонској кутији!

Наш саговорник наставља да ниже приче од којих свака наредна делује све невероватније.

Док је продавао упаљаче, до њега је дошао човек који га је питао зашто не студира. Сазнао је да у Словенији као странац може да студира бесплатно и тако је кренуо на Факултет друштвених наука у Љубљани, смер за комуникацију и маркетинг.

– Имао сам предмете социјална психологија, реторика, мало економије, да разумеш људе и тржиште. На првом предавању из маркетинга професор је студентима рекао: „Знам да хоћете да учите маркетинг, о телевизији, новинама радију... Све заборавите и напишите Мајспејс. Само ћемо тиме да се бавимо.” Тако сам кренуо у свет друштвених мрежа.

Ускоро је Васић, кад је имао 23 године, покренуо сајт „Сосед.си”. Прича како је организовао клинце који су поправљали компјутере по кућама. За ту идеју добио је паре, помоћ од „Пословних анђела”, инвестиционог хаба који је подстицао студенте.

– Био сам катапултиран. За тај пројекат дали су ми 250.000 долара. У том тренутку престао сам да продајем, почео сам да запошљавам. Имао сам седамдесеторо запослених, постао сам предузетник. Покрили смо целу Словенију – каже и објашњава како је летео сам на све стране.

Ганут је и данас када прича о томе. Признаје да је било напорно обезбедити инвеститоре, доказивати да си паметан, да могу да ти верују, при чему је ипак само он био дечко из Београда.

– Волим Словенију, људи су добри, тамо сам заиста много добио. Када сам отишао у Немачку, схватио сам да са својим знањем тамо буквално доминирам – истиче он.

После успеха у Словенији први Петров стартап се ширио. Отишао је у Берлин, где је видео шта значи велико тржиште, озбиљан систем. Тамо је провео шест година.

– Паре више нису биле проблем, имао сам концепт, али као да сам био у вакууму. Почео сам да размишљам шта би желео да радим. Мој први брак се завршио и ту сам почео да се преиспитујем. Решио сам да идем у Азију шест месеци. Путовао сам, ишао у Камбоџу – присећа се.

А, затим је из Београда стигла вест о мајчиној болести и Петар се вратио кући: тада је схватио да му је породица битна. Данас са супругом Катарином чека бебу.

Увек у потрази и жељан иновација, од новембра се, како каже, „бацио” на истраживање вештачке интелигенције.

– Друштвене мреже су канали комуникације. Свака има свој смисао. Немам омиљену друштвену мрежу, посматрам их као начин којим желим да нешто саопштим. „Линкедин” је другачији од „Тиктока”. У новембру сам добио прилику да испробам „ЧетГПТ”. Пре десет месеци она је била на нивоу детета од три године, а сада је на нивоу тинејџера од 14 година. Тестирао сам је, давао задатке, покушао да је мало залудим, да наведем намерно на неке погрешне кораке. Схватио сам да не могу да је збуним и да је раст ове технологије незаустављив. Не зна се тачно шта нас чека, али готово сам сигуран да смо отворили прво поглавље које води ка крају цивилизације –  прогнозира и сликовито објашњава да су људи већ сада у односу на вештачку интелигенцију као мрави у односу на човека.

Открићемо тајну старења

Васић је убеђен да нас с овом технологијом чека потпуна ренесанса, чак верује да ћемо у откривању тајне зашто старимо имати помоћ вештачке интелигенције. И не постоји разлог да се у томе не ослонимо на њу, слично као што слушамо упутства „Гугл мапе”:

– Иако знам који је пут краћи, ако ми навигација каже да скренем раније, урадићу то, најчешће. Помислим: можда су неки радови за које не знам. Више верујемо алгоритмима и само ћемо наставити тако да живимо.

Занимљив је и одговор када ће свом детету дати први мобилни телефон:

– Никада. Кад он порасте мобилни неће постојати!

„Тикток” изазива зависност

У модерним технологијама Васић не види ништа спорно, осим проблема стварања зависности. „Тикток” ту предњачи и зато каже да „дати детету да има ову мрежу је као да му дозвољавате да користи кокаин. Али, слично је и с вежбањем и слаткишима”.

 Добро здравље

Петар води рачуна о свом здрављу, тренутно је у фази да спроводи режим исхране по коме једе четири сата дневно, пије зелену мачу, а једно време био је и вегетаријанац.

 Утицај на тржиште рада

Васић предвиђа да ће вештачка интелигенција већ у децембру глобално имати први озбиљан утицај на запошљавање.

– Програмери су већ озбиљно угрожени. Угрожене су све индустрије у којима је потребна интелигенција, само је питање којим ће редом ићи. Уз „ЧетГПТ” за пет година програмери неће постојати. „Фејсбук” је отпустио 20.000 програмера, „Мајкрософт” исто. За копирајтере, сценаристе неће више бити посла. Ако мислите да „ЧетГПТ” не пише добро, дајте му још шест месеци: све ће научити, радиће бесплатно, неће заборавити ништа. Важно је да пратимо развој вештачке интелигенције и гледамо шта се дешава да бисмо међу првима реаговали. Створили нешто боље од нас самих – уверен је наш саговорник.