Шабачко старо доба

О Шапцу су многи писали, али чини се нико лепше, топлије и искреније од Драгише Пењина, песника, новинара, романсијера и боема. Шабац је његова судбина и град младости, али истовремено и град прогона и сумњичења у време комунизма.

Пењин се одавно преселио у небеске песнике, остављајући иза себе богато стваралаштво. И, одмах да разјаснимо: он је аутор популарне песме „Кад је деда лумповао у шабачко старо доба”, коју је музички обликовао Милутин Поповић Захар.

Човек по чијој судбини је Пењин написао песму је постојао, и звао се Нинко Брајић из села Штитари. О томе нешто касније у овој причи, јер је шабачки списатељ Никола Девура пожелео да за „Магазин” подробније говори о кнезу Малог Париза, какав су епитет имали песник и варошица на обали Саве. Никола се с њим дружио скоро две деценије, бележећи његове мисли, запажања, афоризме, свакидашњицу.

– Писао је песме, приче, романе, репортаже, критике, драме – отвара дневник сећања Девура. – Није се мешао у политику, али ју је разумео и тумачио на маестралан начин. Поезију је смишљао на улици, у ходи, кафани... Знали су га сви келнери и сви стални гости.

Волео ноћне шетње

Био је врло духовит. Пуну деценију је био „чивијашки књаз”, а „Чивијада” по којој је ова варош позната је његова идеја. Аутор овог текста је, као млад новинар из Ужица, упознао Пењина захваљујући Антонију Ђурићу, репортеру „Политике Експрес”, за време трајања „Турнира духовитости”. Бисере смеха, које је овај песник тада просуо, остали су у трајном сећању.

Суграђани су га знали и по ноћним шетњама. Била ноћ звездана или не, прохладна или топла, студена или кишовита, за њега је представљала уживање. Шетао би скоро до цик зоре, онда одлазио кући на починак и устајао око подне.

Вредно је радио у редакцији „Глас Подриња”, а кад је посао окончан, време је проводио с људима, најчешће у кафани. Догодило му се једном да баш претера у пићу, и од тог трена се зарекао не само да ће га баталити већ да неће окусити ни кап алкохола. И даље је залазио у кафане, али о пићу више није размишљао.

– Нико не памти да је за њега платио било какав цех. Велики новац је трошио на друге, показујући суграђанима да у многим сегментима живота треба да следе примере светских метропола. Највећи траг је оставио у својим песмама – записао је Девура. – А што се шетње тиче, увек је ишао полако, лаганим кораком, ногу пред ногу, најчешће застајкујући пред излогом обуће. Обожавао је ципеле и увек имао удобну обућу.

Јунаке својих прича налазио је тамо где их ниједан писац није могао да нађе. Највише је волео да пише о маргиналцима, кафанским јунацима, бившим звездама. Није се увек уклапао у време, због чега је трпео, али је све стоички подносио.

– Желео је да напише роман о Шапцу, његову историјску хронику, сматрајући да је варош ћуприја између Истока и Запада – открива наш саговорник. – Деци је посветио мноштво стихова, док је у својој матичној новини покренуо подлистак „Глас деце Подриња”. Волео је село и писао о њему. Тражио је да бела сељачка торба добије споменик, волео Поцерину, Саву и густе крајолике Посавине и Тамнаве.

Велики боем Нинко

Мало је оних који нису чули, веселили се или певали песму „Кад је деда лумповао/у шабачко старо доба”. И њу је Драгиша написао. Често је залазио у кафану-хотел „Зелени венац”, где су на спрату биле редакције „Гласа Подриња” и Радио Шапца. Као велики весељак, у исту кафану долазио је и Нинко Брајић, прадеда Зорана Радовановића, учитеља из шабачког села Дреновац.

– Нинко је био прави лумпер мајстор. Можете замислити то доба кад су, иза његовог фијакера, ишла још два посебна која су му возила штап и шешир! Народ би испраћао Нинка веселим погледом, с осмехом на лицу. Деда је и сам дуго времена држао кафану „Јерез” у Штитару – показује Радовановић старе фотографије. – Најбољи траг о томе оставио је Душан Д. Брајић, просветни радник у пензији из Штитара, Пењинов колега, јер је овај једно време предавао српски језик. Нинко и Драгиша су често седели у кафани, причали, дружили се. Прадедин живот је више личио на узбудљив филм. Што се стихова тиче, сасвим су веродостојни, јер је трговао с Пештом у којој му се школовао син Милан.

Наслушао се Драгиша разних Нинкових догодовштина. Неке животне ситуације нису биле као у песми. Два пута је избегао сигурну смрт. За време Великог рата у Мачванском Метковићу био је обешен за ноге, али је „штрањка” на грани којом је био везан пукла, па га је швапски официр због тога пустио. У Другом светском рату је у Штитару преживео немачко стрељање. Пао је пре него што га је покосио рафал. Умро је у омиљеној кафани „Зелени венац”. Тако је одредила судбина.

 ДЕЛО МИЛАНА МИНИЋА

Култна шабачка кафана-хотел „Зелени венац” дело је архитекте и сликара Милана Минића, родом из Пријепоља о чијем је животном путу „Магазин” својевремено писао. Његова дела су и београдски хотел „Мажестик”, дом културе у Мајданпеку, зграда градске тржнице у Шапцу. По избијању Првог светског рата, 1914. добровољно се пријавио у војну службу. Једно време је био избеглица на Корзици. Син Оливер такође је радио као архитекта.

„ЗАБЕЛЕЖИ ТО, НИЏО”

У дружењу с Девуром, Пењин му је увек персирао, изузев у једној реченици кад му се обраћао у току дана, при растанку: „Забележи то, Ниџо!” Био је уверен да ће оно што је говорио, неку врсту своје исповести, овај то верно забележити, чиме му је испуњен и аманет.

ТЕМЕ ИЗ КАФАНЕ

Познати новинар и дугогодишњи Драгишин сарадник Бранко Јелић увек га се радо сећа као најдражег колегу и свог учитеља новинарства.

– Изузетно сам поносан што сам имао прилику да учим од њега, да радим с њим и да се дружим. Он је за живота постао легенда. У то време Шабац то можда није ценио, али он је, свакако, неко ко је много урадио за културни развој града – напомиње Јелић. –Имао је неке своје обичаје и ритуале. Кад дође у редакцију, нама млађима увек је говорио: „Шта седите ту, идите у кафану, тамо ћете наћи теме, а не ту да седите у четири зида!”