Šabačko staro doba

O Šapcu su mnogi pisali, ali čini se niko lepše, toplije i iskrenije od Dragiše Penjina, pesnika, novinara, romansijera i boema. Šabac je njegova sudbina i grad mladosti, ali istovremeno i grad progona i sumnjičenja u vreme komunizma.

Penjin se odavno preselio u nebeske pesnike, ostavljajući iza sebe bogato stvaralaštvo. I, odmah da razjasnimo: on je autor popularne pesme „Kad je deda lumpovao u šabačko staro doba”, koju je muzički oblikovao Milutin Popović Zahar.

Čovek po čijoj sudbini je Penjin napisao pesmu je postojao, i zvao se Ninko Brajić iz sela Štitari. O tome nešto kasnije u ovoj priči, jer je šabački spisatelj Nikola Devura poželeo da za „Magazin” podrobnije govori o knezu Malog Pariza, kakav su epitet imali pesnik i varošica na obali Save. Nikola se s njim družio skoro dve decenije, beležeći njegove misli, zapažanja, aforizme, svakidašnjicu.

– Pisao je pesme, priče, romane, reportaže, kritike, drame – otvara dnevnik sećanja Devura. – Nije se mešao u politiku, ali ju je razumeo i tumačio na maestralan način. Poeziju je smišljao na ulici, u hodi, kafani... Znali su ga svi kelneri i svi stalni gosti.

Voleo noćne šetnje

Bio je vrlo duhovit. Punu deceniju je bio „čivijaški knjaz”, a „Čivijada” po kojoj je ova varoš poznata je njegova ideja. Autor ovog teksta je, kao mlad novinar iz Užica, upoznao Penjina zahvaljujući Antoniju Đuriću, reporteru „Politike Ekspres”, za vreme trajanja „Turnira duhovitosti”. Bisere smeha, koje je ovaj pesnik tada prosuo, ostali su u trajnom sećanju.

Sugrađani su ga znali i po noćnim šetnjama. Bila noć zvezdana ili ne, prohladna ili topla, studena ili kišovita, za njega je predstavljala uživanje. Šetao bi skoro do cik zore, onda odlazio kući na počinak i ustajao oko podne.

Vredno je radio u redakciji „Glas Podrinja”, a kad je posao okončan, vreme je provodio s ljudima, najčešće u kafani. Dogodilo mu se jednom da baš pretera u piću, i od tog trena se zarekao ne samo da će ga bataliti već da neće okusiti ni kap alkohola. I dalje je zalazio u kafane, ali o piću više nije razmišljao.

– Niko ne pamti da je za njega platio bilo kakav ceh. Veliki novac je trošio na druge, pokazujući sugrađanima da u mnogim segmentima života treba da slede primere svetskih metropola. Najveći trag je ostavio u svojim pesmama – zapisao je Devura. – A što se šetnje tiče, uvek je išao polako, laganim korakom, nogu pred nogu, najčešće zastajkujući pred izlogom obuće. Obožavao je cipele i uvek imao udobnu obuću.

Junake svojih priča nalazio je tamo gde ih nijedan pisac nije mogao da nađe. Najviše je voleo da piše o marginalcima, kafanskim junacima, bivšim zvezdama. Nije se uvek uklapao u vreme, zbog čega je trpeo, ali je sve stoički podnosio.

– Želeo je da napiše roman o Šapcu, njegovu istorijsku hroniku, smatrajući da je varoš ćuprija između Istoka i Zapada – otkriva naš sagovornik. – Deci je posvetio mnoštvo stihova, dok je u svojoj matičnoj novini pokrenuo podlistak „Glas dece Podrinja”. Voleo je selo i pisao o njemu. Tražio je da bela seljačka torba dobije spomenik, voleo Pocerinu, Savu i guste krajolike Posavine i Tamnave.

Veliki boem Ninko

Malo je onih koji nisu čuli, veselili se ili pevali pesmu „Kad je deda lumpovao/u šabačko staro doba”. I nju je Dragiša napisao. Često je zalazio u kafanu-hotel „Zeleni venac”, gde su na spratu bile redakcije „Glasa Podrinja” i Radio Šapca. Kao veliki veseljak, u istu kafanu dolazio je i Ninko Brajić, pradeda Zorana Radovanovića, učitelja iz šabačkog sela Drenovac.

– Ninko je bio pravi lumper majstor. Možete zamisliti to doba kad su, iza njegovog fijakera, išla još dva posebna koja su mu vozila štap i šešir! Narod bi ispraćao Ninka veselim pogledom, s osmehom na licu. Deda je i sam dugo vremena držao kafanu „Jerez” u Štitaru – pokazuje Radovanović stare fotografije. – Najbolji trag o tome ostavio je Dušan D. Brajić, prosvetni radnik u penziji iz Štitara, Penjinov kolega, jer je ovaj jedno vreme predavao srpski jezik. Ninko i Dragiša su često sedeli u kafani, pričali, družili se. Pradedin život je više ličio na uzbudljiv film. Što se stihova tiče, sasvim su verodostojni, jer je trgovao s Peštom u kojoj mu se školovao sin Milan.

Naslušao se Dragiša raznih Ninkovih dogodovština. Neke životne situacije nisu bile kao u pesmi. Dva puta je izbegao sigurnu smrt. Za vreme Velikog rata u Mačvanskom Metkoviću bio je obešen za noge, ali je „štranjka” na grani kojom je bio vezan pukla, pa ga je švapski oficir zbog toga pustio. U Drugom svetskom ratu je u Štitaru preživeo nemačko streljanje. Pao je pre nego što ga je pokosio rafal. Umro je u omiljenoj kafani „Zeleni venac”. Tako je odredila sudbina.

 DELO MILANA MINIĆA

Kultna šabačka kafana-hotel „Zeleni venac” delo je arhitekte i slikara Milana Minića, rodom iz Prijepolja o čijem je životnom putu „Magazin” svojevremeno pisao. Njegova dela su i beogradski hotel „Mažestik”, dom kulture u Majdanpeku, zgrada gradske tržnice u Šapcu. Po izbijanju Prvog svetskog rata, 1914. dobrovoljno se prijavio u vojnu službu. Jedno vreme je bio izbeglica na Korzici. Sin Oliver takođe je radio kao arhitekta.

„ZABELEŽI TO, NIDžO”

U druženju s Devurom, Penjin mu je uvek persirao, izuzev u jednoj rečenici kad mu se obraćao u toku dana, pri rastanku: „Zabeleži to, Nidžo!” Bio je uveren da će ono što je govorio, neku vrstu svoje ispovesti, ovaj to verno zabeležiti, čime mu je ispunjen i amanet.

TEME IZ KAFANE

Poznati novinar i dugogodišnji Dragišin saradnik Branko Jelić uvek ga se rado seća kao najdražeg kolegu i svog učitelja novinarstva.

– Izuzetno sam ponosan što sam imao priliku da učim od njega, da radim s njim i da se družim. On je za života postao legenda. U to vreme Šabac to možda nije cenio, ali on je, svakako, neko ko je mnogo uradio za kulturni razvoj grada – napominje Jelić. –Imao je neke svoje običaje i rituale. Kad dođe u redakciju, nama mlađima uvek je govorio: „Šta sedite tu, idite u kafanu, tamo ćete naći teme, a ne tu da sedite u četiri zida!”