За компоновање примењене музике треба бити камелеон

Катарина Ранковић, композиторка примењене музике и пијанисткиња, веома је ангажована овог лета. На „Нишвилу” је током четири вечери, у чаробном амбијенту и пред многобројном публиком на „Кристина стејџу”, на пијанину пратила Чаплинове филмове. Атмосфера је била концертна, делом и зато што она на овом фестивалу редовно наступа од 2017. године.

Сусрет са нишком публиком надовезао се на два занимљива уметничка догађаја у Хрватској, у којима је Катарина имала запажену улогу. У инспиративном простору средњовековног градића Хрељина, на Хрељинској градини, с које се пружа поглед на Бакарски залив и Кварнер, премијерно је одржан мултимедијални перформанс „Вода, ватра и сан”, у коме је Катарина на клавиру пратила оперског певача Алексиса Марсепоа, солисту Театра „Реал” из Мадрида. Заједно су режирали овај музичко-сценски спектакл, а наша саговорница је компоновала и музику. Уследио је одлазак на 25. Паг Арт Фестивал, који организују Нина и Ловро Погорелић, пијаниста и брат прослављеног Ива. Тамо је премијерно изведена представа „Делиријум удвоје” Ежена Јонеска, за коју је Катарина компоновала музику. Представа би требало да се од јесени игра у Београду и Хрватској.

Компоновање примењене музике почива на креативном раду у већ задатим оквирима. Да ли вам је то изазов и како сте се определили управо за овај жанр?

Одувек сам желела да спојим две своје љубави, музику и драму. Током студија сам стварала своју музику и сарађивала са једном студентском трупом. Онда сам добила прилику да радим на представи „Мајстори, мајстори” позоришта „Бошко Буха”, као асистент композиторке Ирене Поповић Драговић. Тако је клупко почело да се одмотава...

Стварање музике за позориште и филм свакако представља изазов. Кључ компоновања примењене музике јесте да будете добар камелеон. То је најбитније. Мориконеов музички језик је препознатљив без обзира на променљиву форму. Мени је посебан изазов био да радим турбо-фолк музику за представу „Дјечак” у казалишту „Марин Држић” у Дубровнику, у режији Тамаре Дамјановић. Веома ми је важан добар однос са редитељем. Без међусобног разумевања се не може. Са овом редитељком сам недавно компоновала и музику за представу Молијеров комад „Тврдица” у тузланском позоришту.

По чему је ваш музички језик препознатљив? Имате ли узоре?

У композицијама увек имам оријенталну скалу. Нека мистика, пустиња и оријенталне хармоније су присутне без обзира на то да ли радим за балет, филм или позориште. Поред тога, по образовању сам пијанисткиња и у свему што радим имам на уму клавир. Трудим се да се клавир протеже кроз музичку линију. Ако говоримо о композиторима примењене музике код нас, Зоран Симјановић је апсолутни узор. Он је најбољи пример како бити добар камелеон. Све композиције су му различите, а свака је ремек-дело. Највећи успех једног композитора јесте да његова дела живе чак и без слике, која је у првом плану или у позадини. Волела бих да мелодија коју сам створила буде препознатљива, као што је то случај са Зораном Симјановићем. Узор ми је и композиторка Ирена Поповић Драговић, с којом сам имала задовољство да сарађујем. На један други начин поштујем Исидору Жебељан, која је пример како се у Србији изборити за статус успешне, квалитетне композиторке. Она је показала како класична музика може да буде доступна свима. Много сам научила и од легендарног редитеља Горана Марковића, под чијим менторством сам докторирала на Академији уметности у Новом Саду.

Како изгледа процес компоновања музике за позориште?

Редитељ у позоришту само жанровски назначи правац, све остало је слобода композитора. Једина условност је кад глумци уживо свирају или певају. У позоришту композитори највише долазе до изражаја у конкретним сонговима. Музика је тада у првом плану, али обично глумац драмског позоришта није навикао да пева сонгове, па композитор у таквим ситуацијама често има улогу психотерапеута и има задатак да га опусти. Увек ми је циљ да научим глумце да свирају неки инструмент на основном нивоу. Тако сам једног глумца научила да свира саксофон, другог хармонику, трећег гитару и то човека који је одбијао да било шта научи да свира. Код мене глумци свирају и на реквизити! У једној представи је глумица свирала на кухињским елементима, неко је свирао на тестери... У позоришту „Гавела” у Загребу глумци су свирали на свему и свачему, од шерпи преко чизама до гардеробе и накита...

Често кокетирате с перформансом као жанром. Шта ново припремате?

Никад нисам била усмерена на једну ствар и то ме је и довело до примењене музике, али и перформанса. Недавно сам за Венецијанску недељу перформанса радила документарни филм који ће бити приказан од септембра на дигиталним платформама, а у децембру и у Венецији на Недељи перформанс бијенала. За тај филм сам радила ауторску музику коју и изводим и учествујем као перформер. У овом раду шаљем подршку женама и угроженим друштвеним групама.