Рат Рајсове против Русије

Протеклих неколико дана између Сједињених Америчких Држава и Русије вођен је прави вербални рат. Можда и најжешћи још од оних времена када су две моћне државе (Русија тада у оквиру Совјетског Савеза) стајале једна насупрот другој са ракетним лансерима на готовс. Све је почело критикама америчког државног секретара Кондолизе Рајс на рачун Москве, а поводом недавних дешавања у Грузији. Укратко, речитост шефице америчке дипломатије свела се на тешке оптужбе упућене Кремљу због, како је наведено, „агресивног“, „анахроног“ и „параноичног“ понашања, „застрашивања суседа“ и употребе нафте и гаса као политичког оружја.

Одговорио јој је лично руски председник Дмитриј Медведев: „Русија жели пуноправни дијалог са свим партнерима и ми ћемо се и даље тиме бавити, без обзира на разне врсте глупости које слушамо са разних страна.“ Истовремено, из руске дипломатске централе стигло је саопштење да у Москви уопште немају намеру да наседају на пуку реторику и улазе у било какву вербалну конфронтацију са САД.

Кавкаски преокрет

Кондолиза Рајс се у САД сматра стручњаком за Совјетски Савез. Чак је и докторирала на тему прве државе радника. Али то је било у време када се свет делио на социјализам и капитализам, а заговорници ове две опције, свако са своје стране, били су дубоко убеђени да су баш они у праву, а не њихови опоненти. Последично, ни закључци које су извлачили тадашњи истраживачи, гледајући подозриво или на исток или на запад, а преко још увек неумољиве „гвоздене завесе“, нису могли да буду потпуно очишћени од идеолошки супротстављених ставова о достигнућима људске цивилизације.

Ипак, следећи политику свог шефа, америчког председника Џорџа Буша, који је „у очима (бившег руског председника) Владимира Путина видео пријатељство“, Рајсова је током протеклих седам година избегавала да данашњу Русију гледа кроз такву, совјетску визуру. Зато се њен горепоменути недипломатски испад у такву атмосферу тешко уклапа. Као да је краткотрајни неуспешни рат грузијског председника Михаила Сакашвилија, и последице које је он проузроковао америчком имиџу, призвао у свести државне секретарке неке фрустрације из младости.

Али није споран само Сакашвили. Испловљавање групе руских ратних бродова ка Венецуели и Карипском мору, традиционалном „задњем дворишту САД“, први пут од времена „хладног рата“, додатно је унервозило администрацију у Вашингтону. Ескадра предвођена моћном ракетном крстарицом „Петар Велики“, како се очекује, стићи ће на ону страну Атлантика у новембру, свега недељу дана после председничких избора у САД. „Њихово присуство вероватно ће показати новоизабраном председнику о чему би требало да размишља и како да ефикасније дефинише односе са Русијом“, коментаришу саркастично у Москви и шире.

Вратимо се Кондолизи Рајс. Њена улога као државног секретара је, по свему судећи, окончана. Управо то јој даје слободу да каже и оно што до сада није било на месту. Поготово што пред крај

мандата за собом оставља приличан дипломатски минус. САД нису успеле да обједине ЕУ у аминовању одлуке о давању статуса независности држави Косово и Метохијо, „пала“ је Грузија, Украјина тешко превазилази унутрашње проблеме, Јужна Америка окреће леђа, Авганистан и Ирак су у хаосу, Иран пркоси, арапски свет се окупља у складу са својим интересима, Ал Каида је живља него икада... Чак и традиционални савезник Турска све више тражи друштво Русије.

Истовремено, из Москве стижу јасни сигнали да причи није крај. „Постоје региони у односу на које Русија има привилеговане интересе“, изјавио је пре неки дан Дмитриј Медведев, јасно алудирајући на потребу реципроцитета по принципу: не дирајте ви нас, нећемо ни ми вас. При томе обе стране добро памте да су Бушови претходници (његов отац Џорџ Буш старији и Бил Клинтон) погазили обећање које су дали Михаилу Горбачову и Борису Јељцину да се НАТО неће ширити на просторе бивших совјетских република.

Преостали утицај

Кондолиза Рајс је на место државног секретара ступила у тренутку када су САД биле неприкосновена светска сила, када се чинило да свет неумољиво клизи ка униполарности. На табелама најмоћнијих жена увек је била у самом врху. Могло би се рећи да је остварила „амерички сан“. Ипак, крај није испао тако бајковит, а Рајсова, дефинитивно, неће бити упамћена као најбољи министар иностраних послова у историји САД.

Али посла за актуелну прву даму америчке дипломатије још увек има. Преосталих неколико месеци њеног деловања свакако ће покушати да искористе председнички кандидати Барак Обама и Џон Мекејн, свако на свој начин. Зато и реторику коју је исказала обрушавајући се на деловање Москве и треба посматрати у контексту неке будуће спољне политике Вашингтона. Уосталом, упитан да ли би се требало обазирати на њене последње изјаве, Михаил Горбачов је одговорио: „Садашња америчка администрација јесте на измаку, али и даље има утицаја на текућа дешавања.”

Да ли ће Обама и Мекејн то успети да искористе, зависиће пре свега од тога коме од поменуте двојице Рајсова укаже наклоност. Ипак, нема сумње да ће неке ствари и сами морати да промене – и то из корена.