Rat Rajsove protiv Rusije

Proteklih nekoliko dana između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije vođen je pravi verbalni rat. Možda i najžešći još od onih vremena kada su dve moćne države (Rusija tada u okviru Sovjetskog Saveza) stajale jedna nasuprot drugoj sa raketnim lanserima na gotovs. Sve je počelo kritikama američkog državnog sekretara Kondolize Rajs na račun Moskve, a povodom nedavnih dešavanja u Gruziji. Ukratko, rečitost šefice američke diplomatije svela se na teške optužbe upućene Kremlju zbog, kako je navedeno, „agresivnog“, „anahronog“ i „paranoičnog“ ponašanja, „zastrašivanja suseda“ i upotrebe nafte i gasa kao političkog oružja.

Odgovorio joj je lično ruski predsednik Dmitrij Medvedev: „Rusija želi punopravni dijalog sa svim partnerima i mi ćemo se i dalje time baviti, bez obzira na razne vrste gluposti koje slušamo sa raznih strana.“ Istovremeno, iz ruske diplomatske centrale stiglo je saopštenje da u Moskvi uopšte nemaju nameru da nasedaju na puku retoriku i ulaze u bilo kakvu verbalnu konfrontaciju sa SAD.

Kavkaski preokret

Kondoliza Rajs se u SAD smatra stručnjakom za Sovjetski Savez. Čak je i doktorirala na temu prve države radnika. Ali to je bilo u vreme kada se svet delio na socijalizam i kapitalizam, a zagovornici ove dve opcije, svako sa svoje strane, bili su duboko ubeđeni da su baš oni u pravu, a ne njihovi oponenti. Posledično, ni zaključci koje su izvlačili tadašnji istraživači, gledajući podozrivo ili na istok ili na zapad, a preko još uvek neumoljive „gvozdene zavese“, nisu mogli da budu potpuno očišćeni od ideološki suprotstavljenih stavova o dostignućima ljudske civilizacije.

Ipak, sledeći politiku svog šefa, američkog predsednika Džordža Buša, koji je „u očima (bivšeg ruskog predsednika) Vladimira Putina video prijateljstvo“, Rajsova je tokom proteklih sedam godina izbegavala da današnju Rusiju gleda kroz takvu, sovjetsku vizuru. Zato se njen gorepomenuti nediplomatski ispad u takvu atmosferu teško uklapa. Kao da je kratkotrajni neuspešni rat gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija, i posledice koje je on prouzrokovao američkom imidžu, prizvao u svesti državne sekretarke neke frustracije iz mladosti.

Ali nije sporan samo Sakašvili. Isplovljavanje grupe ruskih ratnih brodova ka Venecueli i Karipskom moru, tradicionalnom „zadnjem dvorištu SAD“, prvi put od vremena „hladnog rata“, dodatno je unervozilo administraciju u Vašingtonu. Eskadra predvođena moćnom raketnom krstaricom „Petar Veliki“, kako se očekuje, stići će na onu stranu Atlantika u novembru, svega nedelju dana posle predsedničkih izbora u SAD. „Njihovo prisustvo verovatno će pokazati novoizabranom predsedniku o čemu bi trebalo da razmišlja i kako da efikasnije definiše odnose sa Rusijom“, komentarišu sarkastično u Moskvi i šire.

Vratimo se Kondolizi Rajs. Njena uloga kao državnog sekretara je, po svemu sudeći, okončana. Upravo to joj daje slobodu da kaže i ono što do sada nije bilo na mestu. Pogotovo što pred kraj

mandata za sobom ostavlja priličan diplomatski minus. SAD nisu uspele da objedine EU u aminovanju odluke o davanju statusa nezavisnosti državi Kosovo i Metohijo, „pala“ je Gruzija, Ukrajina teško prevazilazi unutrašnje probleme, Južna Amerika okreće leđa, Avganistan i Irak su u haosu, Iran prkosi, arapski svet se okuplja u skladu sa svojim interesima, Al Kaida je življa nego ikada... Čak i tradicionalni saveznik Turska sve više traži društvo Rusije.

Istovremeno, iz Moskve stižu jasni signali da priči nije kraj. „Postoje regioni u odnosu na koje Rusija ima privilegovane interese“, izjavio je pre neki dan Dmitrij Medvedev, jasno aludirajući na potrebu reciprociteta po principu: ne dirajte vi nas, nećemo ni mi vas. Pri tome obe strane dobro pamte da su Bušovi prethodnici (njegov otac Džordž Buš stariji i Bil Klinton) pogazili obećanje koje su dali Mihailu Gorbačovu i Borisu Jeljcinu da se NATO neće širiti na prostore bivših sovjetskih republika.

Preostali uticaj

Kondoliza Rajs je na mesto državnog sekretara stupila u trenutku kada su SAD bile neprikosnovena svetska sila, kada se činilo da svet neumoljivo klizi ka unipolarnosti. Na tabelama najmoćnijih žena uvek je bila u samom vrhu. Moglo bi se reći da je ostvarila „američki san“. Ipak, kraj nije ispao tako bajkovit, a Rajsova, definitivno, neće biti upamćena kao najbolji ministar inostranih poslova u istoriji SAD.

Ali posla za aktuelnu prvu damu američke diplomatije još uvek ima. Preostalih nekoliko meseci njenog delovanja svakako će pokušati da iskoriste predsednički kandidati Barak Obama i Džon Mekejn, svako na svoj način. Zato i retoriku koju je iskazala obrušavajući se na delovanje Moskve i treba posmatrati u kontekstu neke buduće spoljne politike Vašingtona. Uostalom, upitan da li bi se trebalo obazirati na njene poslednje izjave, Mihail Gorbačov je odgovorio: „Sadašnja američka administracija jeste na izmaku, ali i dalje ima uticaja na tekuća dešavanja.”

Da li će Obama i Mekejn to uspeti da iskoriste, zavisiće pre svega od toga kome od pomenute dvojice Rajsova ukaže naklonost. Ipak, nema sumnje da će neke stvari i sami morati da promene – i to iz korena.