Баш како налаже закон мора

Венеција, Лидо – Могло је бити и горе – изјавио је тик пред почетак јубиларне 80. Мостре фестивалски челник Алберто Барбера, алудирајући и на кишно време, а пре свега на изостанак холивудских звезда због текућег штрајка. Барбера је програм компоновао још пре почетка истог, а речи захвалности упутио је „Нетфликсу” и америчким продуцентима што су испоштовали фестивал и нису са њега повукли филмове.

Само свечано отварање протекло је у знаку доделе почасног „Златног лава” легендарној италијанској редитељки Лилијани Кавани (90), која је на Венецијанском фестивалу присутна са два филма. Најдирљивије је било то што је Каванијева у сали Гранде награду примила из руку глумице Шарлоте Ремплинг, коју је прославила са филмским ремек-делом „Ноћни портир” (1974). Још током дана виђен је њен најновији дугометражни играни филм „Поредак времена” (ван конкуренције) снимљен према роману Карла Ровелија у којем су разматрана питања о природи времена која и даље подједнако збуњују физичаре и филозофе. Баш као и Ровели и Каванијева у свом филму, сугерише да наша перцепција протока времена зависи од тачке гледишта и да се боље разуме на основу структуре нашег мозга него на основу физичке васељене.

Каванијева структуру филма поставља око питања: шта уколико бисмо открили да би свет могао да дође до свог краја за неколико сати и управо то питање лебди над групом старих пријатеља који се окупљају у вили поред мора на прослави рођендана. Лилијана Кавани каже да је живот нека врста „путовања” које људи чине у универзуму према програму који нису изабрали, а он се одвија „редоследом времена”. За ову врсту метафизичке игре одабрала је добре глумце, аутентичне и издашне у изражавању распона емоција коју ова филмска прича захтева. Свако од њих пронашао је праву меру са којом се изражава страх, неизвесност, нада, чуђење, али и носталгија...

Иначе, у оквиру програма „Недеља критике” селекцију кратких филмова отвориће Лилијанин десетоминутни филм „Састанак ноћу” из 1960. године, који је ова ауторка снимила као студентску вежбу док је студирала режију на чувеној римској академији („Centro Sperimentale di Cinematografica”).

После уводног слова и почасти Лилијани Кавани уследила је светска премијера првог такмичарског филма – „Командант”, италијанског редитеља Едоарда де Анђелиса са Пјерфранческом Фавином у насловној улози. Високобуџетски де Анђелисов филм је нека врста постмодернистичке поморске драме, радње смештене у период Другог светског рата, у 1940. годину, када је Салваторе Тодаро (истинита личност) командовао подморницом „Капелини” италијанске краљевске морнарице. Док је подморница пловила Атлантиком у мисији „Заседа”, која Тодару и његовим подморничарима и није била до краја јасна, у једној црној и таласима узбурканој ноћи доживљава напад са наоружаног белгијског трговачког брода који им се неосветљен приближио. Тодаро је командовао топовску паљбу и брод је потопљен, да би потом из океана и сигурне смрти спасио 26 белгијских морнара, транспортујући их до најближе безбедне луке, како то налаже закон мора, али не и „закон” рата. Тодаро је у овој својој спасилачкој мисији изложио ризику и свој и живот своје посаде, јер је био приморан да три дана плови по површини и своју подморницу учини видљивом непријатељским снагама (често су присутни британски борбени авиони)...

Оно што де Анђелисов филм чини привлачним је атмосфера мрака и на површини и у дубинама немирног Атлантског океана, као и знојаво клаустрофобична атмосфера унутрашњости подморнице тога доба, када нису постојали савремени уређаји. Његов „Командант” говори о снази човека, и у том смислу Салваторе Тодаро персонификује њен узвишени облик, јер се борио против непријатеља, а ниједног тренутка није заборавио да су људска бића. Он и његова посада били су спремни да непријатеље поразе, али и да им спасу животе јер такав и јесте закон мора. Човек се у мору не оставља и ту нема места за читаву скалу отворених моралних дилема. У подморници нема ни Дучеа ни мајки, зна се ко је „газда” и чија је реч главна. Нема ни суза, јер је још пре испловљавања дата јасна команда да се плаче у себи, а већина морнара су заправо још увек деца...