Једна звезда се угасила

Истога дана када су на 42. Битефу играли „Соњу”, представу из Риге, у истом овом граду, завршила се једна истинска животна драма: у свом стану у Курсулиној улици преминула је глумица Соња Савић. Угасила се једна звезда која вероватно никада није ни пожелела да то буде. Од себе није тражила ништа више осим пуно добре уметности а само за себе мало личне среће. У овом другом наша изузетна глумица очигледно је била мање успешна.

Соња Савић рођена је у Чачку (1961) и овога месеца напунила је 47 година. У богатој „Политикиној” архиви „путујемо” кроз њену каријеру и живот пун немира. Једна од колегиница, која баш на том месту ради, даје и свој лични прилог овом нашем тужном портрету глумице која је прерано отишла. „Ишли смо у исту школу „Свети Сава” (београдску) и данас је памтим: лепу, са кратком плавом косом, изузетне интелигенције... Увек испред осталих. Била је право чудо од детета”. Ако је пред вама гомила, десетине и десетине текстова из разних (а они су и буквално разни) периода Соњиног живота, оно што вам прво пада у очи, а у томе је и читава колекција тужних наслова – пуно гнева, разочарања, безнађа једне рањиве душе. Својим бритким језиком знала је да посече оне које је сматрала кривим за дуге недаће једног друштва и народа, па тако, дабоме, и његове уметности.

Диплому Факултета драмских уметности стекла је већ 1982. године, мада је свој филмски деби имала још као тинејџерка, у „Лептировом облаку” (1977). Касније су уследили филмови: „Шећерна водица”, „Давитељ против давитеља”, „Живот је леп” (донео јој је вредну награду на Венецијанском фестивалу), „Ми нисмо анђели”, „Ни на небу ни на земљи”, „Урнебесна трагедија”, „Танго је тужна мисао која се плеше”... Свој последњи филм „Југ-југоисток” снимила је 2005, а ове године најшира публика могла је да је види у популарној тв-серији „Вратиће се роде”.

Често несхваћена, а рањива, знала је да се „склони” у свој свет, да је нема. На дуже време. Увек посебна, своја, другачија, последњих година у великој мери посветила се алтернативној уметности. Ту своју другост изражавала је кроз експериментални филм, театар, музику...

Није непознато да је бег од стварности коју није успевала да преболи био тамо где су одлазили и завршавали и многи њени драги пријатељи, посебно из света рока. Незванични извори говоре да је крај њене дуге животне драме управо био такав.